Zvanično sećanje: Na pravoj strani od Kosova do Kosova

Kao što je ranije već pomenuto, poslednja decenija 20. veka (i) u Srbiji označava period radikalne društvene, ekonomske, političke i ideološke transformacije. Te promene moguće je pratiti i na nivou reprezentacije/a prošlosti, u selekciji događaja na kojima je fokus i načinima na koji se diskurzivno uokviruju. Lokalna mesta sećanja u tom smislu, pod uticajem su nacionalnog, zvaničnog sećanja čiji nosilac su državne institucije, a kojim se konstruiše na određen način predstavljen nacionalni identitet. I u slučaju Kruševca, uobličavanje postojeće kulture sećanja je proces koji je povezan sa nacionalističkom mobilizacijom, raspadom Jugoslavije tokom devedesetih i ratovima koji su ga pratili, odnosno sa interpretacijom tih ratova.23 Dominantan okvir sećanja je etnički, a celokupna prošlost interpretira se u etničkom ključu kao istorija slave, stradanja i herojstva srpskog naroda, shvaćenog kao nepromenljive i homogene celine. Proces njegovog uobličavanja može se pratiti sve do osamdesetih godina kada se na čitavom prostoru tada zajedničke države krenulo sa preispitivanjem jugoslovenske prošlosti. U Srbiji, kako Stojčić navodi, u nacionalističkom krugovima intelektualne opozicije režimu, ova kritika odvijala se ka „ustoličavanju predstave o Jugoslaviji „kao najvećoj srpskoj zabludi“, „dobitnicima u ratu“, „gubitnicima u miru“, izdaji i „nožu u leđa“ drugih jugoslovenskih naroda, a levičarski antifašizam pretvarao se u „fatalnu internacionalističku zabludu“ i „nepatriotsku izdajničku aktivnost“ (Stojčić 2022, 64). U devedesetim, istorija oslobodilačkih ratova koji su vođeni u prošlosti, stavljana je nekada implicitno, nekada eksplicitno, u funkciju predstavljanja aspiracija i aktivnosti aktuelnog režima u jugoslovenskim ratovima, kao pravednih, odbrambenih i opravdanih. U Kruševcu se manifestacije ovog procesa mogu pratiti na nekoliko nivoa. S jedne strane, iako se ne uništava aktivno, spomeničko nasleđe NOB-a u značajnoj meri prepušta se propadanju ili se kroz različite intervencije preoznačava tako da se uklopi u aktuelne predstave o prošlosti. Na drugoj strani, podižu se novi spomenici i postavljaju spomen-obeležja događajima iz ratne istorije Srbije24, posebno onim koji su vezani za Prvi svetski rat, odnosno za period koji direktno prethodi razdoblju socijalističke Jugoslavije. Tako je 1990. godine postavljena spomen-ploča pukovniku (kasnije majoru) Dragutinu Gavriloviću (1882-1945) na kući u kojoj je živeo u Kruševcu. Za Gavrilovića se vezuje čuveni govor braniocima Beograda, 7. oktobra 1915:

Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu!

Iako je izvesno da ovaj govor uopšte nije održan, već je Gavriloviću naknadno pripisan od strane Đorđa Roša 1931. (Ристић 2019, 179–187), on je u srpskoj javnosti široko poznat i navodi se često kao primer herojstva i vojničke spremnosti na žrtvovanje za odbranu domovine.

Na ratničku i slobodarsku tradiciju i kontinuitet stradanja i herojstva u odbrani domovine, upućuju i druga spomen-obeležja postavljena tokom devedesetih poput Spomen–ploče škotskim sestrama, postavljene 1991. na zgradu Narodnog univerziteta ili Spomenik ratnicima 1912-1918, koji je podignut 1993. Spomen-ploča posvećena je škotskim bolničarkama koje su u okviru Škotske ženske bolnice u Kruševcu lečile, kako se navodi u „Planu razvoja kulture Grada Kruševca za period od 2018-2023.“: „srpske ratnike u Vojnoj bolnici u Kruševcu 1915-1916. godine“ (Grad Kruševac 2019, 27), dok je Spomenik ratnicima „sa likovima znanih i neznanih vojnika i vojskovođa“, podignut kao spomen „ratnicima i narodu kruševačkog kraja stradalim u oslobodilačkim ratovima Srbije od 1912. do 1918. godine“ (Ibid, 24).

Zanimljivo obeležje takođe, povezano sa Prvim svetskim ratom je skulptura „Majka Srbija i Majka Grčka” koja je otkrivena 1999. na Rasinskom trgu. U pitanju je autorsko delo Milića Stankovića (Milića od Mačve) u kome dve ženske figure („figure dve majke“) „simbolišu prijateljstvo dva naroda, u vreme kada posle albanske golgote Grčka pomaže iznurenu Srbiju i oporavlja na Krfu njenu vojsku“ (Ibid, 26). Ova skulptura zanimljiva je iz najmanje dva razloga. Prvi je u vezi sa vremenom njenog postavljenja, dok se drugi (do)tiče uloge roda u simboličkoj konstrukciji nacije-države, odnosno simboličkog (među)odnosa hegemonističkog feminiteta i maskuliniteta25 i nacionalizma.

Skulptura „Majka Srbija i Majka Grčka“ otkrivena je tokom NATO bombardovanja, 28. juna 1999. na Vidovdan kako se uobičajeno navodi u javnosti i zvaničnim dokumentima. Indiciju da njeno postavljanje treba posmatrati više u kontekstu stvarne ili pripisane podrške režimu u Srbiji od strane Grčke tokom devedesetih, kao i svetlu aktuelnih političkih prilika, nego događaja u Prvom svetskom ratu, percepcija je Francuske. Francuska pomoć Srbiji takođe je bila izuzetno važna u Prvom svetskom ratu, zbog čega je na Kalemegdanu 1930. podignut monumentalni Spomenik zahvalnosti Francuskoj.26 Uprkos obnovljenom interesovanju za ovaj period u Srbiji, nova spomen-obeležja posvećena Francuskoj izostaju. U tekstu istoričarke i kustoskinje Istorijskog muzeja Srbije Zorice Janković, može se videti način na koji sadašnjost oblikuje odnos prema prošlosti. Osvrćući se prvo na francusku pomoć i istorijat podizanja spomenika, svoj tekst završava na sledeći način:

Svoj govor na svečanoj sednici u zgradi Univerziteta, na dan otkrivanja spomenika, uvaženi profesor Bogdan Popović završio je rečima: „Na spomeniku stoji zapisano: Francuskoj! (À la France!) i na drugoj strani: Volimo je kao što je i ona nas volela!. Ovim natpisima današnji naraštaj dodaje, ostavljajući spomenik u amanet budućim pokolenjima, ovaj savet i uzbuđenu poruku: Volite Francusku kao što smo je mi voleli!”

Amanet iz 1930. poštovan je sve do NATO agresije na SR Jugoslaviju, u kojoj je učestvovala i Francuska, kada je spomenik prekriven crnim platnom i postavljen natpis: „Neka je večna slava Francuskoj koje više nema.“ Naravno, i o učešću francuskih borbenih aviona koji su u proleće 1999. bacali bombe sa zabranjenim osiromašenim uranijumom po Srbiji, i o reakciji mladih Srba koji su crnim platnom prekrili Spomenik zahvalnosti Francuskoj, svoju reč treba da dâ istorijska nauka. Za sada konstatujemo da o velikom prijateljstvu, osim sećanja, svedoče još samo spomenici (Janković 2010).

Za razliku od Francuske čije snage su kao deo NATO-a aktivno učestvovale u bombardovanju 1999. i koja je tokom devedesetih godina percipirana kao važan deo nepravedne i neprijateljske (zapadne) međunarodne koalicije, „bliskost“ Srbije i Grčke sve do danas, najčešće u političkom i javnom diskursu u Srbiji objašnjava se kao logična i snažna veza „dva naroda“, zasnovana „na pripadnosti istoj pravoslavnoj veri“, koja se tokom devedesetih pokazala kroz humanitarnu pomoć i učešće grčkih dobrovoljaca u ratu u Bosni i Hercegovini na strani Vojske Republike Srpske (Википедија, link).27

Drugi razlog zbog koga je skulptura „Majka Srbija i Majka Grčka“ zanimljiva odnosi se na ulogu roda u kreiranju nacionalnog identiteta. Nije retkost da ženske figure „otelotvoruju“ i simboličiki „nose“ ideal Nacije i/ili Države kroz različite predstave (neimenovane i neodređene) „Majke domovine“. Ovde treba imati na umu da su tri ključne reči u određenju nacije i nacionalnog identiteta bez kojih se ovi pojmovi ne mogu razmatrati, „majka domovina“ (eng. motherland), „otadžbina“ (eng. fatherland) i „domovina“ (eng. homeland) (Grosby 2005). Prva dva termina kombinuju pojmove majke i oca u smislu njihovih bioloških funkcija, a zemlja (eng. land) sliku određene teritorije. Treći pojam „domovina“ (eng. homeland), referiše se na neposredno porodično okruženje u kome je dete začeto, odgajano i u kome odrasta, usvajajući sliku te teritoriju kao deo sebe (Grosby, 2005). Kako Juval-Dejvis (Nira Yuval-Davis) navodi, žene su oduvek bile važne protagonistkinje nacionalne arene ne samo zbog uloge u biološkoj, nego i u kulturnoj reprodukciji nacije. Ključna odrednica militarističkog i nacionalističkog kreiranja nacionalnog identiteta jeste genealoška dimenzija specifičnog, zajedničkog porekla u vidu krvi i porekla koji su temelj za kreiranje homogene predstave nacije. Žene se u kolektivnom imaginarijumu tako prvenstveno povezuju s decom i rađanjem, budućnošću porodice i kolektiva, tj. nacije kao takve. One su takođe, nositeljke časti zajednice jer svojim primerenim ponašanjem i odevanjem utelovljuju granicu koja označava granicu samog kolektiva. U tom smislu, svrha žene je njena reproduktivna funkcija, odnosno očuvanje ne samo biološkog postojanja, već i čistoće nacije (Yuval-Davis 1997). Ovakve naracije oslanjaju se na polarizovane rodne stereotipe i modele u kojima se žene i muškarci oštro razlikuju u svojim ulogama i pripadajućim društvenim sferama nejednake moći i uticaja, povlačeći za sobom marginalizaciju i isključivanje žena iz oblasti politike, ekonomije i javnih poslova. U tom okviru žene se svode na svoje biološke funkcije i smeštaju u privatnu sferu kao one koje rađaju i odgajaju nove pripadnike/ce nacionalnog korpusa, neguju, strepe i čekaju, kao majke sinova i vojnika, supruge i potencijalne žrtve, dok su muškarci percipirani kao ratnici i zaštitnici sa pripadajućom javnom sferom. Tako i „Majka domovina“ uvek podrazumeva (i zahteva) „verne sinove koji (su spremni da) je brane i/ili um(i)ru za nju“, a često i konkretno ime „Oca nacije“ (Ibid; takođe, Iveković 1993).

O idealu umiranja za Majku domovinu i otadžbinu svedoči i Spomenik izginulim borcima za slobodu 1991- 1999. godine, posvećen pripadnicima Vojske Srbije, policije i rezervnog vojnog sastava koji su poginuli u periodu od 1991. do 1999. u ratovima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu. Spomenicima „iz tradicije oslobodilačkih ratova Srbije” kako stoji u „Planu razvoja kulture Grada Kruševca za period od 2018-2023.“, ovaj spomenik pridodat je 2018. (Grad Kruševac 2019, 27). Autorsko je delo beogradskog akademskog vajara, Svetomira Radovića. Njegovo podizanje inicirali su Slobodarski pokret Kruševac i Udruženje boraca otadžbinskih ratova Republike Srbije, a najznačajniji deo finansijskih sredstava obezbedio je lokalni Klub privrednika. Postavljen je na ulazu u Spomenički kompleks „Slobodište“, a na spomen-ploči uklesano je 69 imena onih „koji su svoje živote dali za slobodu“ (Ibid, 24). Otkrivanju spomenika 14. oktobra 2018. na Dan oslobođenja Kruševca, osim predstavnika inicijatora i rodbine poginulih, prisustvovali/e su i gradonačelnica Kruševca Jasmina Palurović i predstavnici vojske i policije. Prvi venac položio je Bratislav Gašić, direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA) i bivši gradonačelnik Kruševca (2012–2014).

Tokom 2020. dogodila se još jedna intervencija kada je u prostoru „Slobodišta“ postavljen tenk koji je korišćen u ratu na Kosovu 1999. u reonu karaule Košare, dok je drugi tenk sa Košara, izložen u kasarni „Knez Lazar” u Kruševcu (RTS 2020). Ovde treba imati na umu da su borbe na Košarama od 2016. jedan od najvažnijih momenata državne politike sećanja koje prati i značajno ulaganje resursa u različite vidove memorijalizacije na nacionalnom i lokalnom nivou. Heroizacija (uglavnom vrlo mladih) vojnika koji su poginuli na Košarama kao simbola i paradigme „vojničke snage, veštine, hrabrosti i pobede, ali i stradanja mladih vojnika za otadžbinu“, ima vrlo praktične funkcije. Kroz povezivanje Košara sa značajnim bitkama iz nacionalne istorije (posebno sa Kosovskom bitkom), poginuli vojnici najpre postaju metonimijska slika svih vojnih i policijskih snaga koje su učestvovale u ratu na Kosovu, zatim celokupnog rata na Kosovu, a u sledećem koraku, i svih jugoslovenskih ratova. A ratovi devedesetih postaju samo delić u dugom nizu odbrambenih i oslobodilačkih ratova vođenih tokom srpske istorije. 28

Osim uklapanja ratova devedesetih u narativ o oslobodilačkim ratovima koje je Srbija vodila tokom istorije, čime se i ratovi devedesetih predstavljaju opravdanim i nužnim, ove intervencije na „Slobodištu“ ukazuju i na jedan širi proces koji se tiče prerade socijalističkog nasleđa i NOB-a kao njegovog važnog dela. U tom procesu, „Slobodište“ kao značajna tačka socijalističke kulture sećanja koja je nosila univerzalističku poruku bez etničkih odrednica i bila okrenuta budućnosti29, postaje spomen stradanju (etno)nacionalnog kolektiva u prošlosti i svedočanstvo ideološkog zaokreta koji se odvijao prethodne, sada više od tri, decenije.

Slične intervencije pretrpela su druga spomen-obeležja posvećena Drugom svetskom ratu poput Spomenika palim borcima u kruševačkom prigradskom naselju Čitluk. Monumentalnom spomeniku iz 1956, visokom 4 metra sa bronzanom statuetom partizanskog borca na vrhu i imenima poginulih boraca/kinja i žrtava fašističkog terora, pridodate su biste dvojice vojnika: Prvoslava Žujkovića Žuje koji je poginuo u opsadi Vukovara 1991. i Ivana Petkovića Peleta, koji je poginuo na Kosovu 1998.

Ovakvih primera ima i u drugim delovima grada, kao i u seoskim sredinama. Memorijalne table stradalim vojnicima u ratovima devedesetih postavljaju se na zidove mesnih zajednica sa prateći tekstom „Za slobodu Srbije“, najčešće bez jasnih informacija o naručiocima i godini postavljanja, ponekad čak i bez imena osoba kojima su posvećene, postajući na taj način samo još jedan delić u kontinuitetu ratova za slobodu i nezavisnost.