UŽICE – POLITIKE SEĆANJA DEVEDESETIH I O DEVEDESETIMA ​

Ove dve strofe iz poeme „Kadinjača“ autora Slavka Vukosavljevića nalaze se uklesane na kamenoj piramidi u memorijalnom kompleksu „Kadinjača“, nadomak Užica. Ovaj kompleks nastajao je u etapama. Inicijativa za njegovo podizanje pokrenuta je 1962. godine, a svečano otvaranje upriličeno je uz Titovo prisustvo 1979. Posvećen prvenstveno tragičnom stradanju Radničkog užičkog bataljona, ovaj memorijalni kompleks možemo posmatrati kao jedan od tipičnih primera onoga što je činilo okosnicu zvanične politike sećanja u socijalističkoj Jugoslaviji – sećanja na Narodnooslobodilačku borbu, partizansku borbu protiv okupatora i domaćih izdajnika kao centralni i utemeljujući događaj i glavni izvor legitimiteta jugoslovenskog socijalizma (Đureinović 2020, 6). U tom smislu je Užice kao centralno mesto prve oslobođene partizanske teritorije i kao glavna scena jednog, do tada nezabeleženog, emancipatorskog poduhvata zauzimalo visoku poziciju u hijerarhiji mesta važnih u dominantnom poretku sećanja tokom socijalističkog perioda.

Osim spomen kompleksa Kadinjača (s pripadajućim naknadno izgrađenim Spomen domom kojem je 1999. nakalemljena izložba o Užičkom kraju tokom NATO agresije), Užice je, u skladu s pomenutim uzusima politike sećanja, dobilo još i Muzej ustanka (1946. godine), a kasnije i Narodni muzej u čijem su sastavu bili Muzej ustanka i Zavičajni muzej (1963. godine). Uz promenu imena grada u Titovo Užice, odlukom od 08. jula 1946, i kasnije postavljanje spomenika Titu na potpuno preuređenom gradskom trgu, Užice je još više učvrstilo svoju poziciju važnog mesta za izgradnju koherentnog i monolitnog narativa o NOB-u i socijalističkoj revoluciji.

U proglasu koji je 1946. u vidu plakata distribuiran po Užicu stoji: „U sredu 24. sedmog u 8 časova uveče na Trgu oslobođenja, pred Gradskim narodnim odborom, održaće se svečani miting u čast proglašenja novog imena našeg grada. Neka taj istorijski dan bude dan velikog slavlja za naš grad. Da živi slobodarsko TITOVO UŽICE! Da živi najbolji sin našeg naroda, veliki Tito, počasni građanin našeg grada“.1

Ovakva politika sećanja radikalno je promenjena sa početkom raspada SFRJ, što, sa jedne strane, treba staviti u kontekst šireg globalnog fenomena stvaranja novog poretka sećanja nakon pada Berlinskog zida i sloma evropskog socijalizma kada su do tada važeće službene vizije prošlosti uništene i zamenjene novim poretkom sećanja u kome je planski zaborav aktivno oblikovao spontano selektivno sećanje (Kuljić 2006, 273). S druge strane, ne treba zaboraviti ni uži kontekst u kome se odvijao nasilan raspad multietničke Jugoslavije i specifične okolnosti koje su u svakoj od nekadašnjih socijalističkih republika doprinele kreiranju novih politika sećanja u kojima je odnos dželata i žrtava iz prošlosti (obično duž linija etničkih podela) igrao presudnu ulogu.

Tako je bilo neophodno da se rastakanjem ideologije bratstva i jedinstva, relativiziranjem značaja NOB-a, razvijanjem narativa o antifašizmu koji je lišen svoje revolucionarne, emancipatorske i socijalističke pozadine i u koji sada počinje da se uklapa i četnički pokret, te organizovanim zaboravom revolucionarne prirode partizanske borbe otvori prostor za jednu novu vrstu političkog delovanja koja će bratoubilačke ratove, ubijanja, torture i zlostavljanja dojučerašnjih sunarodnika predstaviti kao istorijsku neminovnost. To će sve rezultirati jednom novom politikom sećanja koja u slučaju Užica nije lišena svojih unutrašnjih kontradiktornosti, i za koju možemo reći da je odlikuje izražena nelagoda, kako u pogledu objašnjavanja perioda II svetskog rata i socijalizma, tako i u pogledu ratova za jugoslovensko nasleđe koji su vođeni devedesetih godina prošlog veka.

Uzroci te nelagode su mnogostruki i susreću se u konstataciji da, i pored intenzivne i organizovane upotrebe državne mašinerije (preoblikovanje kalendara, preimenovanje mesta, ulica i trgova, uvođenje novih komemorativnih rituala, proizvodnja izmenjenih istorijskih udžbenika i tako dalje) koja proizvodi poželjno i potencijalno jedino prihvatljivo viđenje prošlosti, to viđenje ipak nikada nije potpuno monolitno i bez pukotina. Kroz postojeće pukotine ponekad ulazi svetlo, ali i mnoga nezgodna i nepoželjna pitanja, lična iskustva i istorije koje je nemoguće izbrisati i preko noći poništiti.

O tom sudaru, ali i koegzistenciji, ličnog iskustva, uverenja i vrednosti i službene politike sećanja dobro govori sećanje jednog penzionera podeljeno u razgovoru za list „Vreme“: „Došao sam u Užice kao mlad, učestvovao 1955. u pokrivanju kaldrme asfaltom, u glavnoj ulici, doživeo sam razvoj grada, urbanizaciju, doseljavanje ljudi. Osećao sam da je Užička republika bila simbol, gde god sam išao znala je cela Jugoslavija za nju, bio je ponos reći da si iz Užica. Za nas starije članove partije, a bio sam član, ne neki zadrt, bilo je zaprepašćenje kada je počelo negiranje svega, kada sam saznao da je spomenik Titu oboren i sklonjen. Ne treba uništavati epohe, prvo su posle rata brisali tragove prošlosti iz doba kralja, onda su počeli da brišu tragove onoga što je bilo posle, pa šta će uopšte ostati, ispada da nemamo nikakvu istoriju. Moj utisak je da se hoće da se izravna sve, da se kaže da su bili isto komunizam i fašizam. Jesu četnici krenuli kao antifašisti, i tačno je da su ubijali i jedni i drugi, i ovde, u Užicu, ali sve se sada sručilo na komuniste, drugi se ne pominju. Neka živi sve kao istorijski događaji, a ne sada da se unuci onih koji su ratovali i danas oko toga raspravljaju“ (Turudić 2011, link).

Na primeru Užica moguće je pratiti nekoliko ključnih perioda tokom kojih se dešavaju radikalni rezovi, pa čak i prevrati u poretku sećanja. Prvi nulti čas, u značenju događaja koji su toliko važni za zajednicu da se sve do tada važeće gotovo potire (Govedarica 2012, 172) u ovoj lokalnoj zajednici svakako se dogodio u periodu 1991/1992 kada je promenjeno ime grada (odnosno vraćeno staro) i uklonjen monumentalni spomenik Titu sa centralnog gradskog trga. U vezi s promenom imena grada zanimljivo je da je odluci o promeni imena prethodio Zakon o teritorijalnoj organizaciji i lokalnoj samoupravi od 24. jula 1991, kojim je naloženo da se gradovima, ulicama i institucijama koje su nosile pridev „Titov“ vrate stara imena. U Užicu je organizovan i referendum ovim povodom, na koji je prema nekim dostupnim izvorima izašlo tek oko 30% građana (Gojgić 1996). 2

Drugi prelomnu tačku svakako treba smestiti u period 1996/1997, kada su u mnogim opštinama u Srbiji, uključujući i Užice na vlast došle opozicione partije okupljene oko koalicije „Zajedno“ čiju su okosnicu činile Demokratska stranka, Srpski pokret obnove i Građanski savez Srbije. Odmah po donošenju čuvenog Lex specialisa3 u Srbiji su, skidanjem petokrake sa zgrade Skupštine grada, jasno naznačeni novi obrisi jedne nove politike sećanja koja će ipak svoj puni procvat doživeti tek po konačnom padu režima Slobodana Miloševića, u oktobru 2000. U tom periodu su u Užicu izvršene promene u zvaničnom kalendaru – 24. septembar, dotadašnji Dan grada, kao dan oslobođenja grada od fašističkog okupatora i uspostavljanja Užičke republike, zamenjen je 09. oktobrom, što je dan kada se navodno 1329. godine Užice prvi put pominje kao naseobina u jednom dubrovačkom arhivu. Usledile su i promene naziva ulica i drugih institucija što je trend koji se, naročito po svrgavanju režima Slobodana Miloševića 2000, može pratiti u celoj Srbiji i prepoznat je kao još jedan nulti čas u politici sećanja u savremenoj Srbiji (Ibid 2012, 174). U tom periodu došlo je i do zvaničnog izjednačavanja partizanskog i četničkog pokreta Zakonom iz 2004.4

Važno je ovde pomenuti i da je još 1994. stalna postavka o ustanku 1941. koja je bila deo Narodnog muzeja u Užicu zatvorena, a onda i premeštena s namerom da se napravi nova postavka. Taj proces trajao je sve do 2016. kada je konačno otvorena nova stalna postavka posvećena 75. godišnjici Užičke republike (Đureinović 2018, 34). Nova postavka naišla je na veliki odjek u javnosti5, pa je između ostalog opisana kao: „…na tragu mere, stručne i istorijske, o učešću oba pokreta, partizanskog i četničkog u oslobađanju i stvaranju republike.“ (RTS, prema Đureinović, 2018). Iako, kako primećuje Jelena Đureinović, ova nova postavka izložbe o Užičkoj republici nije ekstremna u promovisanju svog antikomunističkog i „antitotalitarnog“ stava, na način na koji su to demonstrirale neke druge izložbe aktuelne u tome trenutku (poput izložbe „U ime naroda“ prikazane u Muzeju istorije Srbije 2014), ona ipak sadrži neke od glavnih odlika istorijskog revizionizma u odnosu na II svetski rat, kao što je depolitizacija partizanskog i četničkog pokreta i njihovog sukoba. Ideološka dimenzija, kao i otvoreni antikomunizam četničkog pokreta tako su nestali iz slike, a time je dat doprinos jednom dosta širem i ozbiljnijem brisanju aspekata socijalističke revolucije iz našeg antifašizma (Ibid, 37).

Poslednja prelomna tačka u dominantnom poretku sećanja jeste period koji je nastupa nakon 2012, odnosno dolaskom Srpske napredne stranke na vlast. Ovaj period je za politiku sećanja u Srbiji važan zbog „konstantnog jačanja heroizacije ratova devedesetih i njihove interpretacije kao oslobodilačkih ratova. Isprepletanost diskursa o herojstvu i viktimizaciji uz sve upadljiviju militarizaciju komemorativnih praksi u okviru državnih politika sećanja, vidljiv je ne samo u zvaničnim kalendarima, već i u imenovanjima ulica, spomenicima i memorijalnim obeležjima koji se podižu ili postavljaju po gradovima Srbije.“ (Stojčić 2021, 14).

U slučaju Užica ovakve prakse se najbolje mogu videti na primerima dvaju spomenika postavljenih na dve različite lokacije u gradu, i sa naizgled različitim fokusima i porukama koje se žele poslati. Prvi je Spomenik poginulima u ratovima od 1990. do 1999, svečano otkriven na ceremoniji povodom obeležavanja Dana grada, 09. oktobra 2014. Inicijatori za podizanje spomenika bili su Udruženje veterana i ratnih invalida ratova od 1990. grada Užica i Narodni muzej Užice. Otkrivanje spomenika poslužilo je i kao podsetnik da je Užice relativno kasno dobilo ovakav spomenik, uglavnom zbog nedostatka sluha gradskih vlasti, kao i da se još ne zna tačan broj poginulih u ratovima 90-ih. Ipak se ovom prilikom baratalo brojem od 23 lica iz Užica i okoline stradalim u tim ratovima (Tanjug/RTV Vojvodine 2014, link). Spomenik je dosta skroman, izrađen od belog kamena sa uklesanim imenima 23 poginule osobe, a smešten je na Trgu Svetog Save u Užicu. Ceremoniji otkrivanja spomenika prisustvovao je tadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković, a značajno je bilo i prisustvo tada već penzionisanog generala, nekadašnjeg glavnokomandujućeg Užičkog korpusa Dragoljuba Ojdanića. Retki dostupni snimci ceremonije otvaranja prikazuju uglavnom, pored lokalnih i vojnih zvaničnika, malu grupu bivših boraca i članove i članice porodica stradalih. Narodni muzej Užice o ovom spomeniku deli veoma kratku vest od tek par rečenica (Narodni muzej Užice 2014, link), a pored još nekoliko članaka u dnevnim novinama iz tog perioda, to je gotovo sve što se o ovom spomeniku može naći u medijima. Kao da ćutnja, nezainteresovanost ili već pomenuta nelagoda obavijaju ovaj spomenik u javnom sećanju ovog grada.