Cilj ovog teksta bio je uspostavljanje kontinuiteta proučavanja radničkog organizovanja u Boru I uspostavljanje sleda važnijih događaja i radničkih aktivnosti tokom devedesetih godina XX veka, onako kako su oni zabeleženi u lokalnim štampanim medijima i na fotografijama koje se čuvaju u kolekcijama Zavičajnog odeljenja Narodne biblioteke Bor. Dok se odmah nakon Drugog svetskog rata, uporedo sa razvojem složenog industrijskog sistema RTB-a Bor i osnivanjem društvenih institucija, pristupilo opsežnijim i sistematičnim proučavanjima radničkih pokreta u lokalnim sredinama, poslednjih tridesetak godina gotovo da nema longitudinalnih, sistematičnih istraživanja o materijalnom i društvenom položaju radničke klase i njenom organizovanju. Tokom postojanja socijalističke Jugoslavije kada je reč o Boru i okolini, sačuvana je obimna i sistematizovana arhivska, istorijska i naučna građa. Zainteresovanost stručne javnosti za problematiku radničkih pokreta trajala je upravo do perioda o kojem je u ovom tekstu bilo više reči – do perioda „tranzicije“. Ta radikalna politička i društveno-ekonomska transformacija koja se odvijala tokom devedesetih godina XX veka na jugoslovenskim prostorima pod izgovorima o potrebi za uključivanjem u slobodnije globalne tržišne odnose i međunarodnu podelu rada, direktno je povezana sa umanjivanjem i ograničavanjem radničkih prava. Vredno je napomenuti da se dve značajne i vredne studije Gorana Musića i Nade Novaković o radničkim štrajkovima tokom perioda tranzicije, od 1988. do 2015. (Musić, 2013; Novaković, 2017), ne bave direktno štrajkovima u velikim industrijskim sistemima rudarstva i obojene metalurgije, kakav je bio i RTB Bor, a koji kontinuirano, od osnivanja, na inostranim berzama trguju svojim strateškim proizvodima – bakrom, srebrom i zlatom. Razloge za takvu „nevidljivost“ analize radničkog organizovanja u okviru velikih industrijskih sistema u humanističkim naukama, možemo potražiti, pre svega, u relativno malim procentualnim udelima rudarstva i obojene metalurgije u celokupnom privrednom sistemu i u relativno malom broju radnika za koje se pretpostavljala pasivnost, zbog izrazite društvene kontrole u takvim sredinama i velikog uticaja „državnog“ sindikata, a verovatno i zbog nedostatka relevantne statistike, kao i u nedostatku transparentne analize poslovanja tokom perioda transformacije preduzeća i produžene agonije privatizacije devedesetih godina XX veka.
Privatizacija „dugog trajanja“ (30 godina u slučaju RTB-a Bor) i agonija preživljavanja u takvim uslovima obuhvataju niz strateških mera „kuvanja žabe“, (Musić, 2013) pasivizacije i političke instrumentalizacije sindikata, državnih subvencija, ulaganja u restrukturiranja i rekonstrukcije– strategije „preporoda i obnove“ (Više u: Jovanović, 2013) i, na samom kraju, neskriveno drsko uzurpiranje članstva najvećeg sindikata i stvaranja „direktorskog sindikata“ pred samu privatizaciju (Stojmenović 2020, 28). Velika javna i državna preduzeća u tom periodu predstavljana su kao „najveći gubitaši“ pod državnim subvencijama, kojima je potrebna „rekonstrukcija“ i „racionalizacija“, kako bi se postepeno i postupno usitnjavala i fragmentisala na „ćerke firme“, spremne za privatizaciju. Neravnomerna i verovatno neravnopravna subvencionisanja samo su produžavala agoniju, a zavisila su od direktne eksploatacije prirodnih resursa i radne snage, ekonomske koristi i političke manipulacije vladajućih struktura masama. Životi radnika i drugih građana u periodu tranzicije odvijali su se u neprestanoj neizvesnosti i strahu od dodatne „racionalizacije“, odnosno, stanja doslovnog preživljavanja zavisnog od direktne veze sa prirodnim resursima potrebnim za preživljavanje i dalju proizvodnju. Grana rudarstva zapostavljana je zbog nedostatka finansijskih sredstava za tehničko-tehnološko osavremenjivanje proizvodnje nauštrb metalurške grane koja je održavana uvozom koncentrata, što je dugoročno gledano značajno uticalo na buduću održivost proizvodnje i rentabilnost poslovanja kombinata bakra. Pretpostavljamo da je upravo takvo nepostojanje dugoročne strategije i stihijsko preživljavanje vodilo do obezvređivanja kombinata sve do samog čina racionalizacije i restrukturiranja kako bi se „dodovorilo“ stranim investicijama, koje je vodilo ka tome da je, između ostalog, otpuštanje „viška“ radnika dovoljno atraktivno za „davanja miraza“ pojedinih delova preduzeća privatnim investitorima, prodaje i privatizacije prirodnih resursa, društvene i javne svojine koje će uslediti. U manjim preduzećima zavisnim od kompanije, pomenutim „ćerkama firme“ taj prikriveni odnos između repromaterijala i prirodnih resursa potrebnih za preživljavanje industrije postaje ključan tako da su ubrzo ta manja preduzeća ostajala bez njih. Partijski kadrovi koji su se bavili organizacijom i nabavkom repromaterijala ubrzo su ostajali bez sistemske podrške, ujedno i sredstava za rad, dok se u društvu stvara klima iščekivanja nove klase poslovnih menadžera – privatnih preduzetnika. Ipak, kombinat bakra RTB Bor održavao je rudarski sektor na minimumu proizvodnje, a prirodni resursi, koji takođe nisu neograničeni, omogućavali su preživljavanje uz, po nekima možda i nezaslužene državne subvencije, ali i „sive zone ekonomije“, sve do iste, zajedničke sudbine u najgorim oblicima kapitalizma.
O borbi za preživljavanje i pokušajima zadržavanja elementarnih uslova za makar nekakav dostojanstven život marginalizovane i osiromašene radničke klase, svedoče i radnički štrajkovi i protesti tokom devedesetih u Boru. Kao i u ostatku jugoslovenskih prostora, na njihovu učestalost, povode izbijanja i njihovu efikasnost u ostvarivanju zahteva, uticali su kako sankcije i ratovi, tako i strategije novih i starih političkih i ekonomskih elita. Dublja istraživanja svih ovih pitanja tek bi trebalo da uslede. Ona su neophodna ne samo zbog potrebe za osvetljavanjem potisnutih aspekata društvene-ekonomske transformacije iz tog perioda i kompleksnijim viđenjima istorijskog toka, već i zbog otvaranja prostora za promišljanje načina na koji širi društveni kontekst podstiče ili ograničava mogućnost delovanja u segmentu i pitanja koja se tiču socijalne pravde i dostojanstva rada. To su pitanja koja su danas aktuelnija nego ikad.
Pingback: Bor - Mesta sećanja