Somborska grupa

Događaj koji je povezan sa pokušajem miniranja mosta kod Bezdana uzbudio je celokupnu srpsku javnost, a posebno građane Sombora. U njemu je učestvovalo 20 hrvatskih diverzanata koji su neprimećeno ušli na teritoriju Srbije. Time je pre svega dovedeno je u pitanje bezbenost ovog područja, budući da se somborska opština direktno graniči sa Hrvatskom. 

Grupu od 20 ljudi u Hrvatskoj okupio je Ivica Krnjak. Krnjak je bio oficir JNA koji tokom ’70ih godina prebegao u inostranstvo zbog desničarskih stavova. Uhapšen je u Belgiji od strane državne bezbednosti SFRJ i odslužio je kaznu od 10 godina zatvora. Početkom rata u SFRJ Krnjak osniva grupu zvanu Samostalna uskočka satnija i sa njom planira diverzantske akcije.*1 Krnjak okuplja 20 ljudi sa kojima planira dići u vazduh most „51 divizije“ kome je hrvatsko rukovodstvo pridavalo veliki značaj. Naime, to je bila jedina kopnena veza između Vojvodine i Baranje, preko koje je Srbija svakodnevno održavala vezu sa JNA u Hrvatskoj.*2
Krnjak će zajedno sa svojim diverzantima neprimećeno ući u Srbiju 31. januara 1992. godine. Među njima su se našli oni hrvatski vojnici koji su dobro baratali ekvicom i time smanjili šansu da budu otkriveni. Oni su u Srbiju stigli kroz Kopački rit, močvarno i gotovo nepristupačno područje, te zbog toga slabo branjeno. Hrvatski diverzanti iskoristili su takvu nebranjenu teritoriju i pod okriljem mraka, u uniformama JNA neprimećeno su prešli prešli Dunav nizvodno od Apatina. Akciju su sproveli na amfibiji na kojoj su nosili 3000 kilograma eksploziva namenjenog miniranju mosta.*3

Sutradan, 1. februara 1992. pojavili su se u blizini Apatina. Tu su imali tehničkih poteškoća, došlo je dokvara amfibije koja se zaglibila u blato. Deo grupe odlazi na poljoprivredno gazdinstvo „Ribarevo“ gde uspeva ubediti radnike da im pozajme traktor. Uz pomoć traktora amfibiju izvlače na čvrsto tlo, opravljaju je i nastavljaju put dalje.*4 Došavši do samog ulaza u Apatin i preduzeća „Hladnjača“ odlučuju da predahnu – radnici koji su se tu zatekli nisu ni pretpostavili da su u pitanju hrvatski specijalci, već su bili ubeđeni da pred njima stoje vojnici JNA. Oni su ih srdačno dočekali, nahranili i ponudili im da se okupaju i odmore. Predveče, istog dana, grupa hrvatskih specijalaca kreće ka Somboru.*5

Plan hrvatskih specijala podrazumevao je da prođu kroz Sombor na put ka Bezdanu i mostu „51 divizije“. Taj plan pošao je naopako kada su nasred Sombora ostali bez benzina. Ujutro 2. februara 1992. godine građane Sombora zatekao je čudan prizor – amfibija sa prikolicom stajala je na sred ulice ulice, ispred restorana „Slon“, blokirajući saobraćaj.*6 Njihovo prisustvo uočavaju i vojnici JNA stacionirani u Somboru, te Krnjak obustavlja akciju sumnjajući da su otkriveni.*7 Napuštaju amfibiju i pešaka kreću ka granici – grupu kroz njima nepoznati kraj vodi diverzant Branko Macan čiji rođaci žive u Bezdanu, te bolje poznaje teren.*8

Vojska JNA shvativši prave namere ove grupe kreće za njima i zajedno sa policijom sustižu ih kod Bezdana. Dolazi do sukoba i tada ginu tri hrvatska specijalca, dok je na srpskoj strani stradao policajac i dva civila.*9 Krnjak zajedno sa još osam diverzanata uspeva preći granicu i pobeći, dok drugih osmoro diverzanata biva uhapšeno. Branko Macan pokušava se sakriti kod rođaka, ali ga policija pronalazi i hapsi zajedno sa članovima familije. *10

Javnost Sombora, ali i Srbije bila je uzburkana ovim događajem, koji se mesecima provlačio kao vest, posebno u lokalnim novinama. Mnogo štošta dovedeno je u pitanje – bezbenost u Somboru i njegovoj okolini, mogućnost da se ovaj čin ponovi, pitanje odgovornosti itd. Oko sudbine osam uhapšenih hrvatskih diverzanata takođe se spekulisalo – da li će biti zamenjeni za srpske zatvorenike u Hrvatskoj ili će celokupnu zatvorsku kaznu odslužiti u Srbiji.*11

Porodici Macan suđeno je pod optužbom da su pružali pomoći teroristima. Hapšenje Macana, Hrvata koji potiču iz Donjeg Mamića (u Bezdan se naselili 1946. godine) potaknulo je dalje spekulacije oko već osetljive teme, odnosno privrženosti hrvatske manjine državi Srbiji.*12 Macani su se na suđenju pravdali rekavši da nisu znali za čitavu akciju, da je Branko Macan došao nenajavljen, ali su i priznali da su pokušali pomoći mu da pobegne.*13 Zbog toga je četvoro članova porodice Macan osuđeno na ukupno 27 godina zatvora.*14

Iako je bilo spekulacija oko izvršenja najstrože kazne za terorizam, odnosno primene smrtne kazne, na kraju je sud u Somboru osudio četvoricu diverzanata Branka Macana (47), Adonisa Hodžića (21), Sašu Malčića (21) i Adama Kušenića (32) kaznama od po 20 godina zatvora, Radomir Metić (28) i Nikica Ćurić (26) dobili su po 15 godina, Martin Horvat (37) 12, a Josip Brant (36) 10 godina robije.*15