Potisnuto sećanje – Ratovi devedesetih ili Srbija u ratu i ratovi u njoj – Užički korpus, logori, zbrinjavanje ranjenika/ca

Sasvim u skladu s tom preovlađujućom paradigmom posmatrala se i uloga Užičkog korpusa u ratu u Bosni i Hercegovini. S obzirom da su se neki od najvažnijih ratnih događaja, ali i najmračnijih vidova rata u BiH odvijali tokom sve četiri ratne godine u područjima koja su uz zapadnu granicu Srbije (Višegrad, Rudo, Goražde, Srebrenica10) uloga ovog Korpusa bila je izuzetno važna, a o njegovim aktivnostima svakodnevno su izveštavali ne samo nacionalni mediji, već i tada najvažniji lokalni list, užičke „Vesti“ koji u gotovo svakom broju iz ratnih godina donosi duže ili kraće tekstove o dejstvima i aktivnostima Užičkog korpusa.11

Zbog svog specifičnog geografskog položaja, Užice je igralo strateški važnu ulogu i u unutrašnjoj organizaciji JNA pre i tokom nasilnog raspada SFRJ. Komanda Užičkog korpusa bila je smeštena u najstarijoj javnoj zgradi u Užicu, izgrađenoj 1859. godine. Do raspada SFRJ i preimenovanja JNA u Vojsku Jugoslavije (VJ) ovaj korpus je nosio ime 37. korpus. Kasarne u kojima su bili smešteni pripadnici ovog korpusa nalazile su se u: Užičkoj Požegi, Čačku, Kraljevu, Gornjem Milanovcu i Novoj Varoši.

Komandant Užičkog korpusa u vreme izbijanja rata u Bosni i Hercegovini bio je general Dragoljub Ojdanić, inače rodom iz sela Ravni kod Užica. General Ojdanić, koji će kasnije postati i načelnik Generalštaba, te ministar odbrane Savezne Republike Jugoslavije, osuđen je pred Haškim tribunalom za kršenje zakona i običaja rata, te za zločine protiv čovečnosti počinjene na Kosovu. U vreme njegovog komandovanja, Užički korpus bio je angažovan u ratnim operacijama u Istočnoj Bosni, a posebno je upamćena operacija zauzimanja Višegrada. Prelaženje Drine i zauzimanje Višegrada započeto je 13. aprila 1992. i tom prilikom je u grad ušlo, kako navode neki izvori, oko 2500 vojnika JNA („Oslobođenje“, 15. 09. 2020), u pratnji tenkova i drugog teškog naoružanja. Zvanično povlačenje JNA iz tog grada odigralo se 19. maja iste godine. Sam Užički korpus povlačio se iz grada od 18. do 25. maja 1992.

Tokom nešto više od mesec dana dejstava u Višegradu, JNA je pod kontrolu stavila sve opštinske institucije, a prema dokumentima Haškog tribunala: „Bilo je borbi manjeg obima (..) ali nije bilo puno ljudskih žrtava. Tenkovi i teška artiljerija JNA bili su strateški raspoređeni oko grada. JNA je prikupljala i zatvarala muškarce i žene, ispitivala ih i neke od njih tukla“ (Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, link).

U izvorima se navodi i da je već tokom boravka JNA u gradu započeto zatvaranje bošnjačkih/muslimanskih civila u kasarnu u Uzamnici, što će kasnije postati jedno od zloglasnih mučilišta u ovom delu BiH.

Po napuštanju Višegrada od strane Užičkog korpusa, grad su preuzele snage okupljene oko „Srpske opštine Višegrad“ i otvoreno je jezivo poglavlje ubijanja, mučenja i etničkog čišćenja. U ovome je prednjačila grupa koja se nekad predstavljala kao „Beli orlovi“, nekad kao „Osvetnici“ (Vreme, 23. 07. 2009), a na čijem su se čelu nalazili rođaci Milan i Sredoje Lukić. Milan Lukić, iako rodom iz okoline Višegrada, veći deo svog dotadašnjeg života proveo je u Obrenovcu, a i dobar deo njegove zločinačke grupe takođe je u Višegrad došao „preko Drine“. Zločini koje je ova grupa počinila ostali su zabeleženi kao jedna od najmonstruoznijih odlika rata u BiH, i uključivali su zatvaranje, torture, ubistva, masovna silovanja i spaljivanje civila. Veze Užičkog korpusa, JNA i Srbije sa ovom grupom nikada nisu do kraja rasvetljene, a general Ojdanić pred Haškim tribunalom nikada nije odgovarao zbog dejstava u Višegradu.

Nakon Višegrada, Užički korpus je u više navrata vojno dejstvovao na teritoriji Bosne i Hercegovine – u januaru 1993. specijalne jedinice VJ prešle su u BiH kod Bajine Bašte nakon što su snage pod vođstvom Nasera Orića zauzele područje oko Skelana.

Ostao je zabeležen (i osuđen) i zločin u Kukurovićima u opštini Priboj gde je 18. februara 1993, a potom i 11. aprila iste godine, Užički korpus delovao minobacačkom vatrom i tom prilikom uništio imovinu meštana, dok je troje ljudi ubijeno (Fond za humanitarno pravo 2006).

Užički korpus imao je svoju ulogu i u zauzimanju Rudog, opsadi Goražda, te u borbama oko Srebrenice. Dnevni list „Avaz“ tako je došao u posed faksimila VJ iz 1993. koji svedoče o ulozi Užičkog korpusa u borbama u BiH:

„Načelnik Štaba Užičkog korpusa VJ Dušan Lončar obavijestio je 25. januara 1993. komandu Drinskog korpusa VRS da su “snage Užičkog korpusa do 11 časova tog dana izbile na liniju: Radijevići– Straževac, Gradina–Žabokvica i Pale–Skejići”. Sutradan, komandant Užičkog korpusa, generalmajor Dragoljub Ojdanić obavještava Ratka Mladića da “pripremi snage koje će preuzeti linije koje im je osvojio Užički korpus, te da će zadržati artiljeriju na srbijanskoj obali Drine, odakle će nastaviti pružati podršku VRS”. (A.Ču. 2019, link)

U vezi sa otmicom u Štrpcima takođe je važno pomenuti odgovornosti tadašnjih vođa Užičkog korpusa – pored Ojdanića, krivične prijave podignute su i protiv Dušana Lončara, bivšeg zamenika komandanta Užičkog korpusa. Na ovoj listi nalaze se i bivši načelnik SUP-a Užice Boško Petrić, bivši komandant milicije užičkog regiona Đorđe Kerić, bivši šef odeljenja za saobraćajne poslove ŽTP Beograd Josip Ujčić, kao i bivši načelnik za bezbednost Užičkog korpusa (Inicijativa mladih za ljudska prava 2021).

Jedna od ulica u Višegradu i danas nosi ime Užičkog korpusa.

Prema podacima koje u svojim dokumentima i studijama predstavlja Fond za humanitarno pravo, okolina Užica je tokom rata u BIH bila i poprište nekoliko logora za Bošnjake, a najčešće se u kontekstu Užica pominje lokalitet logora Šljivovica, koji je poslužio za zatočavanje i raznovrsne oblike torture (uključujući i slučajeve seksualnog zlostavljanja) oko 350 logoraša, uglavnom s područja Žepe. Logor su obezbeđivali tadašnji pripadnici SUP-a Užice, a sama lokacija nalazila se u napuštenim drvenim barakama koje su nekada pripadale građevinskom preduzeću „Planum“.12

Pomena ovog logora u današnjoj kulturi sećanja u Užicu nema, kao što je upadljivo i odsustvo mnogih drugih elemenata vezanih za ratove devedesetih i nasilje koje je za njih bilo konstituišuće. Sama lokacija na kojoj se logor nalazio u velikoj meri je izmenjena, većina baraka je zapaljena, a na užase koji su se tu odvijali podsećaju još samo skromne komemoracije u organizaciji samih bivših logoraša.13

Mnogi Užičani/ke ovaj period devedesetih godina pamte kao dosta haotičan, bolan, ispunjen brojnim ličnim i porodičnim dramama i bitkama za preživljavanje. Sagovornica u ovom istraživanju skreće pažnju na jednu veoma zanimljivu epizodu koja nas vodi ka veoma važnom pitanju o ulozi Zdravstvenog centra Užice u zbrinjavanju ranjenika/ca, pretežno iz BiH: „Sećam se tih ranjenika… Prebacivali su ih helikopterima, noću. Jednom sam usred noći, idući kući sa železničke stanice videla dva kozaka i atamana, samo bez konja. Mislila sam da haluciniram, a posle mi je ujak, inače lekar, objasnio da su bili kod njega na odeljenju, obišli su dvojicu ranjenih Rusa14. Ostavili su mu gramofonsku ploču sa snimcima ruske horske muzike“.

Pomenuti nedeljnik „Vesti“ u svojim izdanjima iz 1992. i 1993. donosi više tekstova posvećenih požrtvovanosti lekara i medicinskog osoblja Zdravstvenog Centra Užice tokom najtežih ratnih godina. Tako se u tekstu iz februara 1993, navodi: „Od početka ratnih dejstava u Bosni, u užičkoj bolnici je lečeno preko 700 ranjenika, a samo 16. januara u ovu zdravstvenu ustanovu prispelo je 48 povređenih tako da je dežuralo i radilo više hirurških ekipa i svi povređeni su dobili odgovarajuću pomoć“ (Turudić 1993)

Stranice ovog dnevnog lista neretko su u to vreme bile ispunjene i apelima za pomoć ranjenicima, u čemu su se posebno izdvajali apeli Fondacije „Sloboda“, o kojoj se navode samo šturi podaci da se radi o fondaciji koja se brinula o materijalnom položaju boraca, invalida i porodica palih boraca.

Organizovane su i javne humanitarne akcije, među kojima se svojom masovnošću izdvaja humanitarna akcija pod nazivom „Mi za ranjenike i invalide“, koja je verovatno zbog svog značaja našla put i do naslovnice „Vesti“ od 3. aprila 1993. godine. U podužem izveštaju sa humanitarnog koncerta održanog u užičkoj Hali sportova tako čitamo da su među izvođačima bile neke od najvećih zvezda folk i pop muzike u tom trenutku poput Nede Ukraden, Dobrivoja Topalović, Braće Bajić. Koncert je bio izuzetno dobro posećen, a kao prateći program organizovana je i tribina „Informativna blokada i pregovori o mapama“, na kojoj su govornici bili gosti iz Republike Srpske – Ilija Guzina, direktor tamošnje televizije i Risto Đogo, glavni i odgovorni urednik TV RS. „Oni su govorili o svojevrsnom medijskom ratu protiv Srba i teškoćama u probijanju informativne blokade“.15