Potisnuta sećanja: Majski protesti protiv mobilizacija za rat na Kosovu 1999.

Poslednja decenija 20. Veka koju u Srbiji obeležavaju ratovi i vojne mobilizacije, ekonomsko propadanje i masovni talasi izbeglica, (i) za stanovnike/ce Kruševca predstavljaju teško razdoblje. Najveći broj izbeglica u Srbiju je pristigao tokom 1991, 1992, 1995. Nakon vojne akcije „Oluja“, 1996. Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, 1998. Nakon reintegracije sremsko-baranjske oblasti i veliki talas izbeglih sa Kosova juna 1999.7 Ono što izbeglice zatiču tokom dolaska je ozbiljno narušeni sistemi zdravstvene i socijalne zaštite, duboka ekonomska kriza zbog raspada jugoslovenskog privrednog prostora i međunarodnih sankcija, hiperinflacija8, slanje radnika/ca na „prinudne odmore“ uz „minimalce“ – dohodak najčešće nedovoljan ili jedva dovoljan za puko preživljavanje. Kako navodi Nada Novaković u svojoj temeljnoj monografiji „Radnički štrajkovi i tranzicija u Srbiji od 1990. Do 2015. Godine“, već 1992. Na „prinudnim odmorima“ bilo je 300 hiljada radnika/ca u Srbiji, dok ih je 1993. 1,3 miliona (Novaković 2017, 84). Siromaštvo postaje sveopšta pojava sa izraženim procesom socijalnog raslojavanja. Njemu su posebno izložena nepoljoprivredna domaćinstva u gradovima, a socijalna i ekonomske politika je sve veći deo stanovništva dovodila do ivice siromaštva, dok se manjina bliska režimu, sve brže bogatila (Dinkić 1997, 97).9 Za najveći deo stanovništva jedini način preživljavanja bio je uključivanje u „sivu ekonomiju“ čija zastupljenost u ukupnom društvenom proizvodu sve veća – 1991. Je 23,7%, 1992. Je 28,4% i naredne godine je 35,3%. 1997. Trećina registrovanog društvenog proizvoda potiče odatle (Novaković 2017, 83). Priliv izbeglica dodatno zaoštrava konkurenciju među učesnicima/cama sive ekonomije.

Svi ovi širi procesi obeležavaju i život u Kruševcu. Nekad moćne fabrike oko kojih se okretao život grada sve više postaju samo podsetnik na neka druga vremena. Priliv izbeglica to još više naglašava. Do 1996. Zvanični izvori navode broj od 5.045 izbeglih i ratom ugroženih lica koja su smeštena na teritoriji Kruševca od čega su skoro dve petine osobe mlađe od 18 i starije od 65 godina (UNHCR Visoki komesarijat za izbeglice, Komesarijat za izbeglice Republike Srbije, Komesarijat za raseljena lica republike Crne Gore 1996, 119). Nakon rata na Kosovu, u Kruševac je smešteno još 7.470 izbeglih sa Kosova (Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије, link). Neki od kolektivnih centara namenjenih smeštaju izbeglica i (kasnije) interno raseljenih lica10 nalazili su se i u blizini Kruševca poput onog u selu Velika Lomnica ili u hotelima na Jastrepcu. Dolazak izbeglica još jedan je deo ratova koji obeležavaju čitavu tu deceniju razaranja i bede, smrti i straha. Jedna od naših sagovornica ovako se seća tog perioda:

Kruševac pre devedesetih… Pa, bez obzira na to što sam živela u siromašnoj porodici, taj mir i ta ljubav među ljudima i sve to nešto lepo – čini mi se da je devedesetih godina počelo da se rastura, da nema više toga. Krenulo je nekako sve na gore… loše… vreme kad su ljudi ubijani bez da iko odgovara za to, jednostavno te nema, pojeo te mrak. Tada je već krenulo ratno stanje, ljudi su se nekako plašili jedni od drugih, i počelo je to nekako da se ljudi mrze, da se povuku, da se niko ni sa kim ne slaže. Nesloga je počela da vlada, čini mi se, od tada.11

Sam početak rata(ova) u Srbiji može se vezati za period od leta 1991. Do jeseni 1992. Kada počinju masovne mobilizacije građana za rat u ostalim delovima Jugoslavije. To se ne odvija bez otpora. To je i period kada u Srbiji nastaju i prve mirovne organizacije i antiratne grupe. Istovremeno, od oktobra 1991. Do proleća 1992. Izbilo je oko 50 pobuna rezervista, a procene broja vojnih obveznika koji su napustili zemlju da bi izbegli mobilizaciju kreću se od 150.000 do 380.000 ljudi. Ovim brojevima treba dodati i one koji/e su učestvovali/e u njihovom skrivanju i pomaganju (Paunović 2001, 58). Još zastupljeniji način bilo je izbegavanje mobilizacija kao vid pasivnog i neorganizovanog otpora. O tome naša sagovornica kaže:

Iskrena da budem, tih devedesetih, sem tog straha koji se video i osećao i momaka koji su bežali i krili se od mobilizacije, bilo je i onih koji su želeli da idu u rat sa izgovorom „idem da im pokažem“, ali više je zaista bilo onih koji nisu želeli da učestvuju u tome, ili koji su dezertirali. Dakle, pozivi su stizali, a oni su se krili, jednostavno nisu hteli da učestvuju u ratu.12

O tome govori i Sonja Veljković:

Brat mi je još 1992. Godine pobegao u inostranstvo da ne bi ubijao, a zvali su ga u Vukovar, Dubrovnik i na Kosovo. I moj muž je pobegao, jer nije hteo da ratuje (Veljković, cit. Prema O.R. 2005).

Za razliku od nekih drugih delova zemlje, gde je taj otpor bio organizovaniji, u Kruševcu je u tom periodu, po za sada dostupnim podacima, otpor uglavnom bio deo ličnih strategija otpora i individualnih činova neslaganja. To se promenilo 1999. Sa eskalacijom rata na Kosovu, početkom NATO bombardovanja 24. Marta i masovnim mobilizacijama. Za razliku od nekih drugih gradova koji su bombardovani u prvom naletu poput Beograda, Podgorice, Prištine, Novog Sada, Pančeva, prve bombe su na Kruševac pale relativno kasno u odnosu na neke druge lokacije. U noći 12. Aprila pogođeni su jedan od pogona IMK „14. Oktobar“ i deo gradske toplane, a narednih dana srušeni su i stari i novi most na Rasini i most na Moravi koji je desetak okolnih sela spajao sa gradom. Poslednji put Kruševac je bombardovan 14. Maja kada je sa dva projektila pogođen jedan pogon preduzeća Hemijske industrije „Miloje Zakić“.

Sa početkom bombardovanja pojačala se i sistematska kampanja vojnih i policijskih snaga Srbije protiv albanskog stanovništva na Kosovu13, a uz proglašenje neposredne ratne opasnosti, pokrenute su i mobilizacije.

Prvi masovniji otpor mobilizacijama u Kruševcu odigrao se u maju 1999. Snežana Jakovljević, jedna od učesnica tih događaja, ovako opisuje atmosferu koja im je prethodila:

Atmosfera u gradu se verovatno nije razlikovala od one u drugim gradovima. Ljudi su obavljali svoje poslove i obaveze, u bioskopima su prikazivani filmovi, kafane i restorani su radili (doduše, skraćeno, do 18 sati) i održavao se privid normalnosti života. Sa prvim mrakom u večernjim satima silazilo se u podrume i skloništa, ali je kako je vreme prolazilo, sve manje ljudi je to činilo.

Odmah je počela i mobilizacija. Iz kruševačkog kraja je, prema pričama jednih, na Kosovo otišlo oko 6.000, odnosno čitavih 10.000 ljudi, po tvrdnjama drugih (Jakovljević 2000).

Za mnoge je odazvati se na mobilizaciju bilo stvar vaspitanja, patriotizma i „odbrane porodice“ kako to opisuje jedan od naših sagovornika, koji je u svojim tridesetima „kao zreo muškarac, otac dvojice dečaka” dobio poziv za mobilizaciju oko koga se nije mnogo dvoumio:

Jako me je zabolelo kad sam otišao, mada sam ja tako vaspitan. Ja bih išao i ovako i onako. Znači idem, jer idem za moje sinove. Znači, kad budemo shvatili da svako od nas mora da brani svoju porodicu, onda ćemo svi da idemo na ratište i ako se bilo šta sad dogodi, ja idem da branim svoju porodicu. […] Mogu da kažem da je takvo bilo vaspitanje, da vas je jednostavno sramota kad vam neko napadne državu, da je ne branite. To veče kad je krenulo bombardovanje, samo je [otac prim. M.S.] rekao: „Spremaj se, čeka te društvo“. Tako sam otišao…14

Jedna od naših sagovornica seća se da je i „veliki broj mladih Roma bio odveden na ratište”. Kako kaže bilo je „mlade dece” koja su bila u redovnoj vojsci, ali pamti i one koji su u pola noći iz romskih naselja odvođeni na ratište. Mobilisan je i njen brat koji je tada imao 28 godina.

U tom periodu sam već imala dvoje dece i jedan od članova moje porodice – brat od rođene tetke je bio poslat na Kosovo. Posle gubitka rođenog brata, ja bližeg brata od ovog nisam imala, zajedno smo odrasli. Došli su po njega tokom noći i rekli su nam da ide na vežbu u Žabare. Istog trenutka kako su iz kuće izašli otišli su pravac na Kosovo, nikakvo Žabare. On uopšte nije ni otišao tamo. A on je jedan jako tih, miran, povučen dečko, koji kako kažu ljudi, nikad ni mrava nije zgazio.

Bez obzira na razlike, ono što je svima bilo zajedničko bio je strah. Za mobilisane, strah za porodicu koja je ostajala kod kuće. Za one u Kruševcu, strah od onoga što se bliskim osobama može dogoditi na ratištu. Strah se dodatno uvećavao hroničnim nedostatkom zvaničnih informacija od strane tadašnjih čelnika grada ili Komande vojnog odseka. Lokalni mediji takođe, gotovo da nisu objavljivali nikakve informacije. Opštinska radio-televizija uglavnom je samo prenosila program Radio televizije Srbije (RTS) čiji okvir izveštavanja je uspostavljen još s početkom jugoslovenskih ratova u prvoj polovini devedesetih godina: srpska istorija kao istorija stradanja i ugroženosti i Srbi kao stalna žrtva interesa svetskih moćnika i njihovih geostrateških interesa.15 Ovakvo diskurzivno uokviravanje koje će pratiti i ostali mediji pod kontrolom režima, može se uočiti i u vestima RTS 24. Marta 1999. Kojim se objavljuje početak bombardovanja.

Kao početak majskih protesta protiv mobilizacije 1999, može se označiti 16. maj kada se grupa od pedesetak članova/ica porodica mobilisanih okupila ispred Komande Vojnog odseka, zahtevajući da se s njima razgovara. Okupljene niko nije primio. Protest je bio spontani izraz strepnje za živote mobilisanih vojnika. Kako navodi Jakovljević, sve se odvijalo bez mikrofona i ozvučenja: „nije bilo ni saopštenja, proglasa, čak ni zahteva u pisanoj formi“ (Jakovljević 2000), ali su se glasine brzo širile. Iako je u grupi okupljenih bilo i muškaraca, većinu su činile žene sa sela16 – majke, sestre i rođake mobilisanih. Mnogi/e od njih pešačili/e su po desetak kilometara do grada i nazad, jer prevoz iz okolnih sela zbog restrikcija, nije funkcionisao. Miloš Pešić, profesor sociologije, koji je i sam bio na Kosovu, kaže da nije neočekivano što su u grupi okupljenih bili najzastupljeniji ljudi sa sela, jer je, prema njegovim rečima, „za borbe na Kosovu mobilisano više muškaraca sa sela“.

Bio sam u Prvom pešadijskom bataljonu i tamo je bilo više ljudi sa sela. Oni koji su odlučivali imali su jasan kriterijum: ljudi sa sela su manje zaštićeni, poslušni su, njima se lakše manipuliše. Članovi SPS-a išli su po političkom zadatku, a zaposleni su odlazili na ratište, ali su žene primale platu muževa. Selektivnost je bila ključna stvar (Pešić, cit. prema O.R. 2005).

Prisećajući se tih protesta, jedna od učesnica govori o strahu za svog brata:

Nismo se sa njim čuli oko mesec i po do dva, nismo znali gde je, kako je. Nismo nikakvo pismo ni poruku dobili od njega, nismo znali da li je živ i šta se dešava. Moji su išli čak na Kosovo da ga potraže i nisu ga našli. U jednom trenutku smo bili u haosu, mislili smo da je verovatno poginuo. To me je prvo pokrenulo, a posle je svakim danom što sam više učestvovala počela da osećam jak adrenalin u sebi i želju i volju da to pokrenem na način da nas bude što više, da taj haos prestane, da rat prestane, da se naši svi vrate, da Srbija povuče svoje vojnike, da prestane to! Kod sebe sam videla revolt, ali i kod svih ostalih žena. Možda je još nešto stajalo po sredi, ne znam. Naš zahtev je bio da se vrate naši sinovi, muževi, braća sa ratišta i da prestane rat.17

Protesti koji su počeli iz straha za najbliže i primarnim zahtevima da se vojnici vrate sa Kosova i da se napravi smena vojnika na ratištu, vrlo brzo su dobili širu dimenziju: da rat stane, da vlast podnese ostavke. Tako se osim „Vratite nam decu” i „Pošaljite svoju decu, a ne našu”, moglo čuti i „Bando crvena” i „Dole režim”. Danica Gvozdenović, čiji suprug je kao intendant u to vreme na Kosovu, seća se:

U redovima pred prodavnicama čula sam od žena da deca pišu roditeljima „spasavajte me, vadite me odavde”, a kada je počeo protest, sinovi su pisali sa ratišta “izdržite i spasite nas”. […] U danima protesta na staklenim površinama biblioteke visila je slika Slobodana Miloševića. Došla sam kod tadašnjeg direktora biblioteke i molila ga da je skine da bi se sačuvalo staklo. Odbio je, i staklo je razbijeno pod kamenicama kojima su je gađali razgnevljeni građani (Gvozdenović, cit. prema O.R. 2005).

Iz dana u dan, protesti su postajali sve masovniji.18 Nekoliko dana nakon početka protesta, u Kruševac je stigla prva grupa rezervista koja je u uniformama i sa ratnom opremom napustila svoje položaje na Kosovu. Dodatni bes kod mobilisanih izazvala je glasina za koju se ispostavilo da nije istinita, o policijskoj brutalnosti prema demonstrantima/kinjama. O njihovom broju, kao i o ukupnom broju vojnika koji su napuštali svoje jedinice, teško je naći pouzdane podatke. Teško je rekonstruisati i potpuno preciznu hronologiju događaja u ovom segmentu. Snežana Jakovljević, pozivajući se na priče vojnika, pominje cifru od između 1.000 i 1.500 rezervista koji su u stigli u Kruševac u prvoj grupi i još njih 1.300 koji su pristigli nakon dva dana (Jakovljević, 2000). Srđan Milivojević, član kruševačkog ogranka „Otpora“ čiji brat je takođe bio mobilisan za rat na Kosovu, prenosi priču koju je čuo od rezervista kako je pred grupu od njih 3.500 koji su krenuli ka Kruševcu, izašao general Pavković i pokušao da spreči njihov odlazak. Na pitanje jednom rezervisti: „Gde ti je kapa?”, ovaj mu je uzvratio: „A gde je tebi, generale, Slovenija?”. Nakon toga je prema priči, Pavković klekao pred kamione, ali da su ga vojnici bacili u jarak i nastavili put ka Kruševcu (Marković 1999). Zoran Gvozdenović, Daničin suprug koji je na Kosovu bio načelnik intendantske službe u štabu brigade pukovnika Branka Kužića19, navodi da se čak dve trećine od devet hiljada vojnika i rezervista iz Kruševca vratilo sa Kosova (navedeno prema O.R. 2005). Kako god, mnogi od njih su se pridružili protestima. Rečima jedne od učesnica:

Sećam se da nas u početku, dok smo se kod opštine skupljale, nije bilo mnogo, ali kasnije je nas svakim danom bilo sve više i više. Baš je bilo masovno. Tada su se pridružili i muškarci koji su bili tu, nisu više bile samo žene. Dolazili su i dalje ljudi iz okolnih sela. Trajalo je to dugo i okupljali smo se svakog dana. Meni se sada čini da su se naši vratili vrlo brzo posle tih naših masovnih okupljanja. Kruševljani su prvi dezertirali, to znam, naši vojnici su prvi došli sa Kosova.20

General Pavković je tim povodom posetio Kruševac u pokušaju da smiri situaciju. Tom prilikom je i obećao da vojnici neće biti kažnjeni zbog dezertiranja, već će biti demobilisani. Snežana Jakovljević o tome kaže:

I zaista, vojnici nisu hapšeni i pritvarani [bar ne odmah prim. M.S], ali kažnjeni ipak jesu – novim pozivima za mobilizaciju! Najveći deo njih se, naravno, krio da im pozivi ne bi bili uručeni, ali se jedan broj ipak vratio na Kosovo i ostao tamo do kraja rata. Odgovornima u vojsci za bežanja vojnika smatrane su njihove neposredne starešine i mnogi su bili u pritvorima i saslušavani su (Jakovljević 2000).

Danica Gvozdenović o svim tim dešavanjima kaže:

Policija je bila izuzetno korektna prema ženama, ali je bilo muškaraca koji su dobacivali „šta hoće ove žene” i moja ćerka samo što nije nasrnula na jednog od njih. Ali, dok su naša deca ginula, mladići sa zlatnim lancima kritikovali su žene rečima „zemlja mora da se brani”. I deca su ginula. A moj muž, koji je dopratio jedan kovčeg sa Kosova, loše se proveo kod roditelja. Na mitingu sam rekla da nećemo da rađamo decu za ratove nego za život, i to je bila naša poruka.

Nakon masovnih protesta 17. i 18. maja na Trgu kosovskih junaka, lokalni list „Pobeda“ koji je gotovo potpuno ignorisao ova dešavanja21, pod naslovom „Jedinstvo odbrane po svaku cenu“ prenosi saopštenje Komande garnizona Vojske Jugoslavije u Kruševcu od 18. maja, u kome se navodi da je cilj „rušilačkih demonstracija“ „podrivanje odbrane zemlje“, a njihovi organizatori/ke optužuju se za „izdaju i direktnu saradnju sa neprijateljem” (Saopštenje Komande garnizona Vojske Jugoslavije 1999 ):

Građani Kruševca, juče 17. i danas 18. maja 1999. u Kruševcu je organizovano okupljanje građana sa zahtevom da se obezbedi vraćanje pripadnika ratnih jedinica kućama. Organizovano okupljanje se pretvorilo u demonstracije koje su po svom karakteru bile rušilačke. Najbolja osećanja roditelja zloupotrebljena su od strane organizatora koji su većim delom identifikovani. Postupak propisan Zakonom o ratnom stanju, prema organizatorima i podstrekačima ovih demonstracija, je u toku. Rat je SR Jugoslaviji nametnut. Do sada je agresor izvršio više od 20.000 aviopoletanja i izručio više eksploziva nego u celom Drugom svetskom ratu. I pored toga, neprijatelj nije ostvario svoje ciljeve. Herojsko držanje naroda i njegove vojske u odbrani otadžbine i svega što nam je sveto nametnula je neprijatelju da se u ovim danima odluči da li će SR Jugoslaviji zvanično objaviti rat ili preći na diplomatsko-politički kolosek.

U toku su brojne mirovne inicijative, a naše jedinstvo i uspešna odbrana koju moramo sačuvati po svaku cenu su sigurne garancije da ćemo postati ravnopravan partner u razgovorima i izvojevati pravedan mir. Procenjujući da najveća ratna mašinerija u svetu, zločinačko i zversko bombardovanje nisu dovoljni da slome otpor naše odbrane, neprijatelj pokušava da među nama pronađe zagovornike kapitulacije i izdajnike. Rušilačke demonstracije u Kruševcu 17. i 18. imaju funkciju razbijanja naših snaga odbrane.

Odluka Vrhovne komande o smanjenju broja pripadnika VJ na Kosovu izvršava se planski i u skladu sa situacijom. U uslovima neprekidnog bombardovanja, planovi o povlačenju moraju biti podređeni pre svega zaštiti života naših boraca. Zahtevi da se pitanja odbrane rešavaju na drugi način, demonstracijama, rušenjem i razbijanjem, samovoljom i komandovanjem sa strane, direktna je saradnja sa neprijateljem i u funkciji slabljenja naše odbrambene moći.

U uslovima ratnog stanja okupljanja su moguća samo uz odobrenje nadležnih organa. Svako drugačije ponašanje, izazivanje i podstrekavanje nereda, rušenja, pronošenja glasina i dezinformacija, podleže odgovornosti prema Zakonu o ratnim uslovima. Jedinice VJ će kao i do sada davati sve potrebne informacije, a organi vlasti i lokalne samouprave i dalje će pružati svaku pomoć porodicama boraca. Nijedno pitanje neće se rešavati na ulici i neće se dozvoliti podrivanje odbrambene moći zemlje. Moramo sačuvati jedinstvo naše odbrane po svaku cenu.

U sličnom okviru kreće se i izjava predsednika Srpske radikalne stranke (SRS)22 koji 20. maja za izazivanje demonstracija u Kruševcu i Aleksandrovcu okrivljuje „antisrpske i izdajničke elemente, koordinirane sa snagama NATO-a“, optužujući opozicione stranke da stoje iza protesta („Vreme“ vanredno izdanje broj 12, 29. maj 1999). Počinju da stižu i prijave protiv učesnika/ca protesta, a u „Pobedi“ od 4. juna 1999, pored informacija o otvaranju Informativnog centra Vojske Jugoslavije u Kruševcu u kome „članovi uže porodice jedino mogu dobijati proverene i pouzdane informacije o vojnim obveznicima“, može se naći i informacija o odluci Ratnog suda kojom se trojica vojnika kažnjavaju za „neodazivanje u ratnu jedinicu“.

Protesti su zamrli krajem maja, desetak dana od svog početka. Tome je presudno doprinelo potpisivanje Kumanovskog sporazuma 9. juna 1999. kojim je okončano tromesečno bombardovanje SR Jugoslavije i prema kome su vojne i policijske snage povučene sa Kosova. Ovi protesti dodatno su ogolili i jedan širi proces koji obeležava ovaj period istorije Srbije – jedan drugi, tihi rat u Srbiji: rat države protiv društva koji se u Srbiji odvijao tokom devedesetih (Gordi 2001). U tom ratu najranjiviji su zapravo bili/e oni/e koji/e i inače predstavljaju najranjivije društvene grupe: stari, siromašni i niže obrazovani. Često su to baš ljudi sa sela. Svojevrsna ironija je da se, kako pokazuju različita dubinska istraživanja (Lazić i dr. 1997; Antonić 1998), društvena osnova Miloševićeve vlasti u drugoj polovini devedesetih sve više svodila na seljaštvo. Kako Antonić navodi, ova podrška prvenstveno je povezana sa višom starosnom dobi i slabijom obrazovnom strukturom ovog dela stanovništva, kao i većoj podložnosti uticaju propagandističkih medija (Antonić 2002, 441). Ovde treba dodati još jedan faktor koji je s tim u vezi. Strukturna pozicija marginalizovanih grupa sužava prostor za političko uključivanje, pa i potencijalni otpor, između ostalog, i zato što energiju koja bi trebala da bude usmerena ka javnim poslovima, preusmerava na lične potrebe i napor za pukim preživljavanjem.

Majski protesti protiv mobilizacija u Kruševcu bili su kulminacija čitave dekade beznađa i očajanja i izraz borbe za goli život, ali i, iako ne do kraja politički artikulisan, revolt protiv političke klase i dugotrajne instrumentalizacije ljudi i društvenih resursa za ostvarivanje interesa vrlo uskog kruga političke i ekonomske elite. Njihov posebno važan segment je to što je reč o pobuni dominantno žena sa sela. U tom smislu, (i) ovi protesti predstavljaju deo jednog dugog, kompleksnog i promenljivog procesa političke subjektivacije koji otvara prostor za promišljanje pitanja politike i političkog, uloge roda u tim procesima, društvene solidarnosti i odgovornosti, ali i načina na koji društveni kontekst podstiče ili ograničava građansko delovanje.