Kao što je već rečeno u uvodu za ovaj tekst, jedan od procesa koji je presudno uticao na identitet grada Kraljeva, kao i na dinamiku njegovog socijalnog, ekonomskog i političkog života tokom devedesetih i u prvoj deceniji dvehiljaditih godina jeste izuzetno visok i intenzivan priliv izbeglica iz različitih delova bivše Jugoslavije, a posebno s Kosova. Skoro 25 hiljada ljudi je u različitim talasima između 1991. i 2004. dolazilo u Kraljevo i njegovu bližu okolinu, prolazilo kroz ovaj grad i kraće ili duže se zadržavalo u njemu, a mnogi su se tu i trajno naselili. Jedna od sagovornica u ovom istraživanju na pitanje čega se prvo seti kada pomisli na izbeglice u Kraljevu kaže: „Prvo čega se setim je 1995. i pad Knina. To mi je tada izgledalo kao da su se izbeglice istog trenutka stvorile u Kraljevu, hiljade njih, po ulicama i parkovima. Moja pokojna baka je tada mesila krofne i govorila mi da ih odnesem tim ljudima, da imaju šta da jedu. Najčudnije mi je bilo to što, kad se sad setim, kao da je grad funkcionisao naizgled normalno. Bilo je leto, mi idemo na tehno žurke i samo načuješ da su škole pune ljudi, da su ih tamo smestili… A posle, 1999, opet isto… Jako puno ljudi bez svojih kuća i igde ičega“.
U Kraljevu je u jednom trenutku, 1999, funkcionisalo čak 30 kolektivnih (formalnih i neformalnih) izbegličkih centara (Rajić 2007, link), a značajan broj izbeglica i interno raseljenih lica živeo je i u privatnim smeštajima u gradu i okolini. Najznačajniji formalni izbeglički centri bili su: Mataruška Banja (Hotel „Žiča“ i vile), Norveška kuća u Beranovcu, Baraka „Kablar“, Vila Maričić, Vila „Morava“ i Romsko naselje „Stari aerodrom“.
Izbeglice su smeštane po osnovnim školama, sportskim halama, napuštenim vilama u okolnim banjama. Najteža situacija svakako je bila 1999, nakon masovnog izbeglištva srpskog i drugog nealbanskog stanovništva s Kosova. Situacija u Kraljevu tih dana zapamćena je kao haotična, sa hiljadama ljudi koji su boravili na otvorenom, na parkovskim površinama u gradu. U jednom trenutku došlo je i do izliva masovnog nezadovoljstva, blokada saobraćajnica i protesta, jer su se s jedne strane našli nezadovoljni ljudi koji su bili u izbeglištvu, a nije im obezbeđen adekvatan smeštaj do početka školske godine, dok su s druge strane bili lokalni stanovnici nezadovoljni zbog neadekvatne reakcije lokalnih i republičkih vlasti zbog koje je bio onemogućen polazak dece u školu. (Lokalni akcioni plan grada Kraljeva 2009, 16).
„Miris buđi, odeće koja isparava posle kiše, toplote iz zarđalih radijatora i tanjira posle upravo završenog ručka – udaraju u nozdrve. Ovo je restoran nekadašnjeg hotela „Žiča“ u Mataruškoj Banji, u kome izbeglički hleb godinama dele prognanici iz Bosne, Hrvatske, sa Kosova i Metohije (…) Kroz duge hodnike promiču uglavnom povijeni starci, između rublja na konopcima, osušenih muškatli, trulih sudopera i obuće, koje im je Crveni krst – ko zna kada podelio.“ Ovako su atmosferu u hotelu „Žiča“ u Mataruškoj Banji opisivali novinari Novosti još 2010, navodeći kako ljudi nastanjeni u ruiniranom hotelu ovo mesto nazivaju „sabirnim centrom nesreće“ (Marković, Stojić 2010, link).
Problemi s kojima se izbeglička populacija sretala bili su mnogobrojni i izrazito kompleksni. U velikoj većini slučajeva mogućnost repatrijacije, odnosno povratka u matičnu zemlju bio je onemogućen ili izuzetno otežan zbog komplikovanih političkih okolnosti. Visoka stopa nezaposlenosti takođe je jako pogađala ovu populaciju, a nije mnogo bolja situacija bila ni s domicilnim stanovništvom, posebno kada se uzme u obzir da su najveća i do početka ratova najmasovnija preduzeća bila u teškoj krizi, na ivici stečaja ili na korak od privatizacija koje su se uglavnom pokazale kao izuzetno neuspešne. Osobe u situaciji izbeglištva takođe su se suočavale i sa neadekvatnim stambenim uslovima, nemogućnošću ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu, a u posebno teškim uslovima bila je raseljena romska populacija koja je živela u teškom siromaštvu, bez dokumenata i u krajnje nehigijenskim uslovima.
Naša sagovornica, koja je nekoliko godina radila sa izbeglicama u Kraljevu, posebno ističe teškoće u prilagođavanju na novu sredinu i u stepenu integrisanja u lokalnu zajednicu. Ona naglašava da je integracija bila posebno teška za stare ljude, narušenog zdravlja, za koje u to vreme gotovo da nije bilo nikakvih programa koji bi im u toj integraciji pomogli.
Više od dve decenije nakon najvećeg izbegličkog talasa većina izbeglih i raseljenih je, uz pomoć šire porodice, humanitarnih organizacija i državno sponzorisanih programa uspela da reši stambeno pitanje, da dobije dokumente i državljanstvo Srbije, te da ostvari pravo na makar minimalnu zdravstvenu zaštitu. Državnih, zvaničnih, medijskih izveštaja o smanjenju broja izbegličke populacije u kolektivnih centrima do dana današnjeg ima na pretek. Vredi, ipak, podsetiti da i 2021. u Srbiji, i posebno u Kraljevu, prema izjavi Gorana Radičevića iz Povereništva za izbeglice i interno raseljena lica u Kraljevu još uvek oko 150 lica ima status izbeglica (RTV Kraljevo 2021, link), kao i da iskustva i individualno i kolektivno sećanje vezano za izbeglice u Kraljevu 90-ih nisu ni na koji način uključeni u zvanično ili javno sećanje ovog grada.
Pingback: Kraljevo - Mesta sećanja