O logorima Begejci i Stajićevo – čelični zagrljaj tišine

Upadljivo odsustvo iz kolektivnog sećanja i najočigledniji vid poricanja da su se neke stvari desile, da postoje lokacije na kojima se to dešavalo i zid ćutanja o tome šta se dešavalo devedesetih godina, povezano je s postojanjem logora na teritoriji Srbije. Prema navodima Fonda za humanitarno pravo koji se oslanjaju na nalaze Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), od septembra 1991. do avgusta 1992. na teritoriji Srbije, Jugoslovenska narodne armije (JNA) oformila je više logora za Hrvate/ice: u Stajićevu kod Zrenjanina, u kasarni JNA u Zrenjaninu, u Begejcima kod Žitišta, u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici, u vojnom zatvoru u Šidu, u Kazneno-popravnom zavodu i Vojnom zatvoru u Nišu, Aleksincu, kao i u Vojno-istražnom zatvoru u Beogradu i u podzemnim objektima Instituta za bezbednost na Banjici (FHP 2019, link). Kroz ove logore je ukupno prošlo oko 7.000 ljudi, među kojima je bilo dosta i žena, dece i starih (FHP 2018, link). U septembru 1991. naredbu za formiranje logora pripremila je pravna uprava Ministarstva odbrane, odnosno njegovo odeljenje za propise, a potpisao ju je načelnik Generalštaba JNA, general Veljko Kadijević.  

Dva od (kako su zvanično nazivani) „sabirnih centara“ koji su postojali u Srbiji, bila su u neposrednoj blizini Zrenjanina – u Begejcima i Stajićevu. Logor u Begejcima (današnjem Toraku) postojao je od 1. oktobra 1991. do 21. novembra 1991. U njega su smeštani Hrvati/ce s područja sadašnje Republike Hrvatske (šire područje Osijeka, Vukovara i Vinkovaca) i Vojvodine. Kroz logor je po dostupnim procenama prošlo oko 600 osoba, među kojima je bilo i žena. Nekadašnji zatvorenici/e živo svedoče o sećanjima na torture i različite oblike zlostavljanja u logorima. Logor u Begejcima zatvoren je 21. novembra 1991, kada su neki zatočenici/e razmenjeni, a neki prebačeni u druge logore.  

Logor u Stajićevu u koji su dovođeni zatvorenici/ce nakon osvajanja Vukovara, formiran je 18. novembra 1991. i funkcionisao je do 22. decembra 1991. kada je većina zatočenih prebačena u Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici. Logor se nalazio na lokaciji napuštene stočarske farme, na magistralnom putu kod Zrenjanina. Lokacija je nekada pripadala poljoprivrednom preduzeću „Livade“, do 2005. bila je u vlasništvu „Agrokora“, a od 2015. vlasništvo je industrije mesa „Matijević“. Zatvorenici/e u Stajićevu bili su članovi/ce hrvatskih oružanih snaga, ali i civili, pacijenti i medicinsko osoblje vukovarske bolnice. Kroz njega je prošlo oko 1.300 zatočenika/ca u periodu od 18. novembra 1991, nakon pada Vukovara, do 22. decembra 1991. Nakon toga, većina zatočenika/ca prebačena je u Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici. Prema izveštaju Amnesti internešnala, logor se sastojao od dva paviljona okružena bodljikavom žicom, visokom oko tri metra. U samom početku nije bilo sanitarnog čvora ni vode za piće, a ljudi su sedeli danima vezani žicom ili plastikom na betonu. Prozori na zgradi u kojoj su bili smešteni zatvorenici/e uglavnom su bili razbijeni, tako da je u samoj zgradi bilo veoma hladno. Nakon dolaska Crvenog krsta, napravljeni su toaleti i postavljen je valov s vodom (referenca? Ili Amnesti ili navedeno prema…). 

Ono što je zajednička karakteristika ne samo ovih logora, već svih koji su postojali na teritoriji Srbije6 su ne samo teški uslovi života zatočenika/ca koje je odlikovala tortura i nasilje, ponižavajuće postupanje, manjak hrane, odsustvo elementarnih higijenskih uslova, već i tišina koja ih po pravilu, prati u lokalnoj sredini. Termin „sabirni centri“ koji se zvanično upotrebljava(o), potpukovnik pravne službe JNA u penziji, Lakić Đorović, odlučno odbacuje kao deo strategije poricanja i prikrivanja: „Ako su sabirni centri, zašto nisu formirani bliže granici, pošto su takvi objekti privremeni? Termin sabirni centar je namerno izabran da bi se prikrio zločin. To su klasični logori, koje ima u vidu Ženevska konvencija o ratnim zarobljenicima, a termin logor upućuje na kršenje te konvencije.“7 

Do danas, u Srbiji, za ratni zločin protiv ratnih zarobljenika osuđen je jedino Marko Crevar, pred Višim sudom u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, 2015. Crevar je bio čuvar u KPZ Sremska Mitrovica i osuđen je na zatvorsku kaznu od godinu i po. 

Današnju dominantnu kulturu i politiku sećanja u Srbiji odlikuje upadljivo odsustvo bilo kakvog tematizovanja pitanja prisustva logora na teritoriji ove države devedesetih godina prošlog veka. Ni Zrenjanin nije izuzetak u tom pogledu. Obe goreopisane lokacije su potpuno neobeležene, ne postoji apsolutno nikakva (materijalna) naznaka da su se na pomenutim mestima dešavale torture i zlostavljanja pre samo tridesetak godina. Lokalna zajednica postojanje ova dva logora i dalje doživljava kao tabu temu, i sa sigurnošću možemo reći da se radi o najosetljivijoj tački savremene istorije Zrenjanina u vezi s kojom je i danas teško otvoriti neku javnu diskusiju. Inicijative za obeležavanje lokacije logora u Stajićevu i Begejcima do sada su uglavnom dolazile od veteranskih udruženja iz Hrvatske i porodica žrtava, a ove zahteve podržale su i neke domaće organizacije i grupe sa aktivističke scene.8 Konkretnije inicijative za obeležavanje ovih neobeleženih mesta sećanja otpočele su još 2009, kada je pripremljena i spomen-ploča koja je trebalo da obeleži lokaciju logora u Stajićevu.9 Do realizacije ovih planova još nije došlo, a osim nekoliko aktivističkih grupa i inicijativa10, gotovo niko se u Zrenjaninu ne bavi ovim pitanjem. 

Kada je, dakle, govorimo o logorima iz 90-ih, u Zrenjaninu se susrećemo sa jednim od dva oblika „naloženog zaborava”, kako ih imenuje Alaida Asman. Reč je o takozvanom zaboravu kao kazni, odnosno „damnatio memoriae“, kojim se politički organizovanim akcijama nastoje uništiti i izbrisati svi tragovi postojanja nekog čoveka, dela, perioda ili u ovom slučaju, mesta zločina (Asman 2011, 130). Ipak, kako je već navedeno, zaborav nije i ne može biti potpun, pa tako i kroz ovu pukotinu ulazi određena količina svetlosti, a ovo mapiranje mesta sećanja i zaborava jedan je od načina da se ta pukotina proširi, i da ova mesta postanu priznati i prepoznati elementi javnog i zvaničnog sećanja.