Neformalni vidovi otpora – borba za prigovor savesti

Antiratni i antimilitaristički pokret u Srbiji tokom 90-ih godina prošlog veka, premda gotovo potpuno u senci ratnohuškačke i nacionalističke politike, uspevao je nekako da pronađe načine da se progura na površinu i da, u nekim momentima, pruži značajan otpor. Pokret se razvijao spontano kako su se ratna dejstva pojačavala. Poprimao je različite oblike, od delovanja pojedinih opozicionih političkih partija koje su baštinile ideje antinacionalizma,7 zatim različitih antinacionalističkih grupa,8 preko pojedinaca/ki iz intelektualnog miljea do antiautoritativnih grupa poniklih iz pank pokreta.9 Premda, na prvi pogled, deluje da ovi pokreti i grupe nemaju ništa zajedničko, ipak je bilo puno njihovog međusobnog prožimanja i uticaja.10 Upravo je kampanja za prigovor savesti, koja je sprovedena početkom 2000-ih i u kojoj su uzeli učešće različite nevladine organizacije, neformalne grupe, političke partije i udruženja, kao i samostalni pojedinci/ke, pravi pokazatelj i primer dobre prakse uzajamne saradnje i organizovanijeg otpora militarizmu i nacionalizmu.  

Ruma se tokom 90-ih godina prošlog veka ne može pohvaliti jakom aktivističkom scenom. Gradom su tokom čitave decenije dominirale dve političke partije – SPS i SRS. Protesta protiv vladajućeg režima bilo je tek uzgred, a posebno uzburkano postalo je pojavom Otpora. Međutim, na rumskim ulicama se, kao u slučaju drugih gradova po Srbiji, pojavljuju tragovi raznih supkultura, od kojih je nekako najdominantnija bila ona vezana za pank. Njeni tragovi mogu se pronaći još na početku ’80-ih godina prošlog veka kada se pojavio jedan posve neobičan i avangardan sastav – Autopsija. Neki od njegovih članova su pokrenuli su i istoimeni fanzin koji se smatra jednim od prvih u Jugoslaviji (https://outofthedarkness.rs/kolumne/fanzini-su-medu-nama/). Uglavnom, pod uticajem ove scene krajem ove i početkom naredne decenije javljaju se neki novi pank klinci/ke, koji su počeli da se interesuju i za političko delovanje pod uticajem opšteg zaoštravanja političke situacije na jugoslovenskom prostoru. Tako se pojavljuje fanzin „Ozbiljnik“ čiji je autor bio Bane Milinov i koji je delovao do 1997. Istovremeno se pojavljuje jedan od najpoznatijih andergraund sastava iz Rume – Gymnastics (Laka Gimnastika). U pitanju je bila eksplozivna trojka, u nekim trenucima i dvojac, koji je svojim muzičkim izražavanjem definitvno pomerio granicu muzike. Autor i idejni vođa Gymnastics-a je Igor Seke. On će ostati upamćen ne samo kao muzičar već i kao jedan od angažovanijih antimilitarista s područja Rume, ali i čitave tadašnje SRJ. Njegova priča slična je onima stotina pankera/ki s prostora bivše Jugoslavije koji su svoje delovanje započeli u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka, uključujući se u otpor ratu i militarizmu.  

Kao deo jedne šire antinacionalističke i antimilitarističke borbe proistekla je i kampanja za Prigovor savesti.11 Premda je po tada važećem Ustavu i Zakonu o vojsci postojalo pravo na prigovor savesti, ova odredba nije se poštovala i u najvećem broju slučajeva osobe koje bi se pozivale na ovo pravo bile su izložene šikaniranju i maltretiranju od strane vojnih vlasti. Zbog toga su određene antimilitarističke grupe i pojedinci/ke smatrali da je neophodno izvršiti dodatan pritisak na vlasti kako bi se postojeći zakon primenjivao, ili, čak, kako bi se članovi zakona koji se odnose na prigovor savesti promenili. Pošto je bilo potrebno skupiti preko trideset hiljada potpisa građana/ki kako bi se ova inicijativa našla pred poslanicima tadašnje Savezne skupštine, pristupilo se formiranju Mreže za antimilitarizam i prigovor savesti, koju su pokrenule Žene u crnom, ali su joj se pridružile i druge organizacije civilnog sektora, neformalne grupe i pojedinci/ke. Jedan od onih koji je veoma predano i hrabro učestvovao u kampanji bio je i Rumljanin Igor Seke.  

Kao i mnogi/e, Igor Seke se upoznao sa antimilitarizmom preko pank muzike i tako je krenuo njegov ozbiljniji politički angažman. Pank pokret je od samog nastanka zauzimao jasne antiratne i antinacionalističke pozicije, pa su bendovi, ali i pojedinci/ke kroz pesme, albume, performanse, ali i ozbiljnije političko delovanje, jasno i nedvosmisleno pokazivali da su protiv svakog rata i nasilja (vidi: One Nation Under the Bomb: The Cold War and British Punk to 1984, Matthew Worley, Journal for the Study of Radicalism ili https://www.akuzativ.com/teme/507-preko-zidova-nacionalizma-i-rata). Igor Seke je angažovan na uređivanju časopisa „Prigovor“, zatim je koordinisao kampanju koju je sprovodio EBCO Balkan (Evropski biro za prigovor savesti – prim. aut), sarađivao sa Amnesty International i putovao po Srbiji, govoreći o idejama antimilitarizma (Antipolitika (anarhistički časopis sa Balkana), broj 1, decembar 2016, Antimilitarizam u Srbiji devedesetih godina, 53. str.).  

Počeli smo da smišljamo kampanje, i nekako je to na kraju palo najviše na Sićka, Mačka i mene. Kampanja koja se radila unutar grupe za prigovor savesti je bila u to vreme koordinisana sa YUCOM-om (Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava). S obzirom da su YUCOM-ovci bili advokati oni su smatrali da kampanja treba da se usredsredi na izmenu zakona o vojnoj službi kako bi se u nju ubacio deo o prigovoru savesti. Tokom godinu i po ili skoro dve godine smo skupljali potpise kako bi ta inicijativa ušla u parlament kao građanska inicijativa. Mi smo to sakupljanje potpisa pretvorili u kampanju za promociju antimilitarizma i tada je polako počelo da raste interesovanje za prigovor, iako je većina njih koji su podržavali kampanju na kraju odlazila u vojsku kako bi „skinuli problem sa dnevnog reda”. Odlazak u vojsku je za većinu njih bio najlakši način da se reše vojne obaveze. (Trifunović 2021, 209) 

Njegova borba sa jednim vrlo rigidnim sistemom kakav je vojska nije bila nimalo laka. Konstantno je bivao praćen i kontrolisan od strane lokalne policije, a on smatra i da je bio pod prismotrom tajne službe.12 O tome koliko i kakvo bilo nerazumevanje vojnih organa o njegovom slučaju svedoči rasprava na zajedničkom okruglom stolu održanom 2002. u Beogradu. Tom prilikom, tokom rasprave, predstavnik Vojske Jugoslavije izjavio je sledeće: 

Regrut Igor Seke na regrutovanju nije zatražio civilno služenje vojnog roka, pa je na osnovu toga upućen na redovno služenje vojnog roka. Kasnije, i nakon velike buke koja se u vezi njegovog slučaja digla u javnosti, Igor je otpušten iz jedinice gde se nalazio na služenje vojnog roka i ponovo vraćen u nadležni Vojni odsek, da bi mu se omogućilo civilno služenje vojnog roka. Međutim, on se u međuvremenu predomislio i na kraju ipak odlučio da vojni rok služi sa oružjem. Upućen je u Vojnu poštu 3213 Batajnica, odakle je nakon tri dana sa dijagnozom „poremećaj ličnosti” otpušten kao „privremeno nesposoban” za vojnu službu. (Status prigovarača savesti i dvojnih državljana, 39. str.) 

Usledio je Igorov odgovor:  

Još ću nešto da kažem u vezi tog celog pacifističkog pokreta. Ja jesam pacifista, ne bih uzeo oružje čak ni u slučaju samoodbrane. Jednostavno ne posedujem taj gen u sebi i čak ne verujem da sam potreban vojsci takav kakav sam. Vi ste rekli kako me je vojni lekar okvalifikovao – da sam poremećena ličnost. To nije tačno, okvalifikovan sam kao osoba sa poremećajem prilagođavanja, a ne ličnosti. Ja se ne mogu prilagoditi na vojni sistem. Pre nego što sam uopšte aplicirao za civilnu službu, ja sam bio u Saveznom ministarstvu odbrane gde mi je rečno da sve što treba da uradim je da napišem zahtev i da u svom zahtevu naglasim da želim da služim u jednoj od 31 zdravstvene ustanove. Kao odgovor sam dobio poziv za službu u brdskoj pešadiji. (Status prigovarača savesti i dvojnih državljana, 48/49. str).  

U okviru promocije kampanje i prikupljanja potpisa organizovana je i turneja nezavisnih bendova širom zemlje pa su koncerti bili održani u Rumi, Kraljevu, Smederevskoj Palanci, Tutinu. Predan rad na ovoj kampanji rad dao je rezultate pa su prikupljeni potpisi (preko 30 hiljada), a onda je Zakonodavna inicijativa predata, simbolično na Međunarodni dan prigovarača savesti, 15. maja 2001, službi nadležnoj za zakonodavne inicijative. Na donošenje konačne odluke čekalo se nekoliko godina da bi, 2003, bila prihvaćena uredba o prigovoru savesti. Tada je i prvih 300 prigovarača savesti u septembarskoj klasi 2003, podnelo zahtev za civilno služenje vojnog roka (Trifunović 2021, 212). Od toga je između 30 i 40 prigovarača bilo iz Rume.  

Nakon što je kampanja za izmenu zakona o služenju civilnog roka uspešno završena, Igor Seke je nastavio svoj rad u okviru antimilitarističkog pokreta. Danas živi u Meksiku i učestvuje u različitim inicijativama u korist prava urođeničkih zajednica u Meksiku, a istovremeno je član saveta organizacije War Resisters International (WRI) i Antimilitarističke mreže Latinske Amerike i Kariba (RAMALC).