„Lazarev grad“ – Kruševac kao grad kosovskog mita

Jedna od specifičnosti Kruševca je što je lokalna istorija jednim svojim značajnim delom vezana za srpsku srednjovekovnu istoriju i Kruševac kao prestoni grad kneza Lazara Hrebeljanovića iz koga je po predanju, vojska krenula u bitku na Kosovu 1389. Delovi te istorije vidljivi su u Donžon kuli sa ostacima srednjevekovnog utvrđenja, crkvi Lazarici i metafori o Lazarevom gradu kako se Kruševac često naziva. U tom smislu, Kruševac je tesno povezan i sa sećanjima na Kosovsku bitku, različitim interpretacijama kosovskog mita i njegovom upotrebom u okviru različitih ideologija, političkih programa i režima.30 Tako je početkom 20. veka, 28. juna 1904. u okviru proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka u Kruševcu otkriven Spomenik kosovskim junacima, rad znamenitog vajara Đorđa Jovanovića. Na vrhu spomenika nalaze se dve figure: figura jednog od kosovskih junaka, barjaktara Boška Jugovića kome boginja Pobede (Nika) spušta na glavu lovorov venac. Na severnoj strani spomenika je figura guslara koji simbolizuje epsku borbu srpskog naroda za slobodu kroz vekove, dok figura devojke na južnoj strani predstavlja Srbiju. Na istočnoj strani je reljef sa scenom pričešća kneževe vojske uoči bitke, a reljef na zapadnoj prikazuje pogibiju sultana Murata. Na severnoj strani postamenta nalazi se grb države Nemanjića i 1389. – godina bitke, dok je na južnoj strani grb Kraljevine Srbije iz 1888. i godina proglašenja Srbije kraljevinom – 1882. Na njegovoj zapadnoj strani stoji grb cara Dušana i godina otkrivanja spomenika – 1904, a na istočnoj grb kneza Lazara i posveta „Srpstvo kosovskim junacima”. Motivi na ogradi od livenog gvožđa oko spomenika predstavljaju stilizovane kosovske božure koji simbolizuju prolivenu krv srpskih junaka.

Iako ne bez napetosti i zazora, bitka na Kosovu obeležavana je i tokom socijalizma uz napor da se interpretira kao deo istorije otpora čiji vrhunac je stvaranje socijalističke Jugoslavije i uz oprez da se ni na koji način ne ugrozi dominantno mesto NOB-a u jugoslovenskom političkom imaginarijumu.31 Na to ukazuje ne samo period održavanja „Svečanosti slobode“ koje su započinjale 28. juna, već i to što je, kako pokazuje jedan proglas Izvršnog odbora opštinske konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN) Kruševac iz 1967.32, Spomenik kosovskim junacima bio mesto odakle je kretala svečana povorka ka memorijalnom kompleksu. Najčešće izvođena kompozicija pre kretanja povorke bila je „Kosovski boj“ Davorina Jenka (RTK 2017, link).

Uz Jasenovac kao simbol srpskih patnji i stradanje Srba u NDH tokom Drugog svetskog rata, važan deo ideološkog zaokreta krajem osamdesetih i u devedesetim godinama bilo je i oživljavanje Kosovskog mita kao povesti o srpskom mučeništvu, stalnoj ugroženosti i nepravdi, smrti i vaskresenju uz izraženu versku komponentu. To nije neočekivano, s obzirom da je ovim procesima, između ostalog, značajan doprinos dala i Srpska pravoslavna crkva (SPC) (Judah 2000). Tako su tokom 1988. i 1989. u vreme pripreme i obeležavanja 600 godina od Kosovske bitke, mošti kneza Lazara su uz veliki publicitet pronete po eparhijama u Srbiji i istočnoj Bosni. U tim povodom izdatoj poslanici tadašnjeg vladike šabačko-valjevskog Jovana Velimirovića, stoji: „Od kneza Lazara i Kosova, Srbi prvenstveno stvaraju nebesku Srbiju, koja je do danas sigurno narasla u najveću nebesku državu. Ako samo uzmemo nevine žrtve ovog poslednjeg rata, milione i milione Srba i Srpkinja, dece i nejači, pobijenih ili mučenih u najstrašnijim mukama ili bacanih u jame ili pećine od ustaških zločinaca, onda možemo pojmiti koliko je danas srpsko carstvo na nebesima“ (navedeno prema: Tomanić 2001, 22). Svetac i mučenik, knez Lazar označen je kao simbol srpskog mučeništva i vladar „Nebeske Srbije“, nebeskog carstva rezervisanog za pravedne Srbe koji su živeli i umrli za veru i otadžbinu. A izvor legitimnosti (svake) vlasti smešta se u baštinjenje kosovske tradicije, kosovskog mita, odnosno „čuvanje“ Kosova.

Ustanovljavanje Kosovskog mita u verziji koja je bila upotrebljiva za etničku homogenizaciju, nacionalističku mobilizaciju i pripremu, a zatim vođenje ratova devedesetih, u centralni srpski 33politički mit što on predstavlja danas u Srbiji, u Kruševcu je najavljeno pozlaćivanjem lovorovog venca Boška Jugovića na Spomeniku Kosovskim junacima 1989. u okviru proslave 600. godišnjice Kosovske bitke. Krajem devedesetih, 1999. u Kruševcu otkriven je i Spomenik palim ratnicima Lazarice, rad Milića Stankovića (Milića od Mačve). Te godine je Milić od Mačve „gradu koji je za njega iz više razloga bio simbol Kosovskog mita“, poklonio i 120 svojih slika sa temama „iz srpske istorije, od Stefana Nemanje do savremenog doba, sa akcentom na Kosovski boj“ (Lučić 2010). Legat, smešten u zgradi preko puta Lazarice, dostupan je javnosti od 2008. i pod okriljem je Kulturnog centra.

O promenjenom fokusu zvanične kulture sećanja svedoče i promene imena trgova, pa je tako nekadašnji Trg mira preimenovan u Gazimestanski trg, a Trg rasinskih partizana u Trg kosovskih junaka. Od 2002. „Svečanosti slobode“ zamenjene su novom kulturnom manifestacijom – „Vidovdanskim svečanostima“, pri čemu se glavni program seli iz amfiteatra na „Slobodištu“ na druge lokacije u gradu.

Važnost koja se pridaje povezanosti lokalne istorije sa bitkom na Kosovu, može se iščitati i u „Planu razvoja kulture Grada Kruševca za period od 2018-2023.“, gde se uz informaciju da se od 2002. 28. jun (Vidovdan) slavi kao Dan grada, može pročitati: „Најзначајнији празник за град Крушевац свакако је Видовдан, дубоко укорењен у свести становништва на овим просторима као дан погибије кнеза Лазара у борби за очување своје државе и народа” (Grad Kruševac 2019, 11). Skoro 36% gradskog budžeta za finansiranje projekata iz oblasti kulture odvojeno je 2017. za projekte „negovanja tradicije“, a Savet za obeležavanje Vidovdana pored predstavnika/ca Gradske uprave, ustanova kulture i obrazovanja, čine i predstavnici SPC i Vojske Srbije (Nikolić, Opačić 2018, 105). Od 2018. otkrivena su i tri spomenika koja se referišu na kosovsko predanje: Spomenik knjeginji Milici 2018. na Trgu despota Stefana (Lazarevića), Spomenik despotu Stefanu Lazareviću 2020. na istom mestu i Spomenik knezu Lazaru 2021. u novoosnovanom Lazarevom parku. Podizanje sva tri spomenika inicirali su Bratislav Gašić, bivši gradonačelnik Kruševca i trenutni direktor BIA, i lokalni Klub privrednika na čijem je čelu Boban Gašić. Ceremoniji njihovog otkrivanja prisustvovali/e su u sva tri slučaja predstavnici/e državnih struktura i velikodostojnici SPC.

Da obeležavanje Kosovske bitke i njeno ustanovljavanje kao značajnog mesta sećanja34, nije samo pitanje lokalne istorije, već predstavlja deo širih državnih politika sećanja, upućuje više faktora. Dan Kosovske bitke, 28. jun, deo je Kalendara obeležavanja istorijskih događaja oslobodilačkih ratova Srbijе (Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja 2016) i Državnog programa obeležavanja godišnjica istorijskih događaja oslobodilačkih ratova Srbije (Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja 2016b, 14) koji se donose na nacionalnom nivou. Kako stoji u državnom programu obeležavanja, „Vidovdan – spomen na Kosovsku bitku – 28. jun 1389. godine u kolektivnom sećanju simbolizuje slobodu, otpor tuđinu, negovanje patriotizma, nacionalnog bića, viteštva i herojstva“ (Ibid). Njegova proslava organizuje se svake godine na Trgu kosovskih junaka u Kruševcu, a organizator ceremonije je Sektor za boračko-invalidsku zaštitu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u saradnji sa Ministarstvom odbrane i lokalnom samoupravom. U proleće 2020. Pošta Srbije je objavila poštansku marku sa motivom Spomenika kosovskim junacima, na vinjeti i kovertu motiv je crkva Lazarica, a na maksimum karti predstavljen je spomenik knezu Lazaru (RTS 2020). Dva nova borbena vozila Vojske Jugoslavije dobila su imena „Lazar“ i „Miloš“ (Agencije 2017), a u različitim zvaničnim prilikama pripadnici/e vojnih i policijskih snaga pevaju „pesmu kosovskih junaka“ „Hriste, Bože“35 iz filma „Kosovski boj“.36 Spomenici ličnostima koje su vezane za kosovski mit podižu se i u drugim gradovima u Srbiji: Spomenik knjeginji Milice, podignut 2016. u Trsteniku, Spomenik Despotu Stefanu Lazareviću (2019) u Mladenovcu, Spomenik Lazaru Hrebeljanoviću (2020) u Ćupriji, drugi po redu37 Spomenik despotu Stefanu Lazareviću, postavljen 2021. u Beogradu.

U kontekstu važnosti koja se u okviru državnih politika sećanja pridaje kosovskom predanju, zanimljivo je analizirati i svečanosti 28. juna 2021. povodom 650 godina od ustanovljavanja grada. Reč je o datumu i „okrugloj“ godišnjici kao oblicima ritualizovanog „sećanja s povodom“ kada se manifestuje „naročito formalno nacionalno pamćenje” i tesno prožimaju javno i zvanično sećanje (Asman 2011, 233). Tekst u „Večernjim novostima“ kojim se najavljuju svečanosti u Kruševcu, ovako opisuje simbolički značaj grada: „On je duhovno srce koje kuca za sve Srbe na svetu, drugo ime za našu veru i trajanje. Grad koji je 1371. osnovao knez Lazar Hrebeljanović, u njemu stolovao i iz njega, 1389, krenuo sa vojskom na Gazimestan, danas je čuvar mnogobrojnih dragocenosti iz tog vremena slave, uzvišenog života i uzvišenih, junačkih smrti, ali i grad gde se kosovski zavet čuva kao najveća svetinja“ (Babović 2021). Nije neočekivano da je tim povodom u Kruševcu bio kompletni državni i crkveni vrh. U svečanoj sali Gradske uprave održana je i posebna sednica Vlade Srbije u prisustvu predsednika Srbije Aleksandra Vučića i gradonačelnice Kruševca.

Obeležavanje je započeto liturgijom u crkvi Lazarici koju je služio Episkop kruševački David sa arhijerejima i sveštenstvom. Kako se može pročitati na portalu lokalne televizije „Jefimija“:

Pred Kruševljane je u porti izneto dragoceno jevanđelje na crkveno-slovenskom jeziku, dragulj lazaričke crkve iz 1836. godine u kojoj će se kasnije popodne potpisati i Patrijarh Porfirije po dolasku u Lazarev grad. Vernici su se pomolili ispred najvećih svetinja Kruševca, koji se čuvaju u kivotu. Pripadnici Vojske Srbije preuzeli su kivot u kome se uz specijalne mere obezbeđenja čuvaju delovi moštiju osnivača grada kneza Lazara, Svetog Vida i Svete Jelene Balšić i krenuli u litiju (Nikolić 2021).

Jedna od najvažnijih tačaka programa bila je otkrivanje novog spomenika kneza Lazara u kome su učestvovali/e gradonačelnica Jasmina Palurović i Bratislav Gašić, između ostalog, i predsednik Organizacionog odbora za proslavu jubileja grada. Gradonačelnica važnost spomenika opisuje kao ono što čuva „istorijsko nasleđe prenoseći sećanje na nove generacije i dajući smisao istorijskom kontinuitetu” (navedeno prema S.M. 2021). Da se prošlost ne tiče samo prošlosti, već da ona oblikuje današnji nacionalni identitet i odnose u sadašnjosti i budućnost, navodi i Boris Stajkovac, autor spomeničkog rešenja:

Ono što smo želeli ovim spomenikom da pokažemo jeste da knez gleda ka svom gradu, koji je stvorio pre 650 godina. Gleda ka deci, ka budućnosti, ali isukanog mača, okrenutog ka Kosovu gde gleda i njegov štit i njegovo srce koje je tamo ostalo. Kako vladar nikada nije sam i ne može sam, tu je i srpska vojska oličena u zlatnim pobedničkim gardistima. Knez Lazar je pred Bajazitom izgovorio rečenicu ne plašeći se smrti „Moja glava ne ide u grob, moja glava ide u temelje“. Mi smo sada na temeljima te države i naša je dužnost da tu državu i čuvamo (Ibid).

O prošlosti koja obavezuje na određeno ponašanje u sadašnjosti, govori i predsednik Vučić u svom obraćanju na Trgu kosovskih junaka pred Spomenikom kosovskim junacima gde se odvijala centralna svečanost. Nakon osvrta na Vidovdan kao „simbol veličine našeg naroda, koji je u našim porazima pokazivao koliko smo veliki” kada su „naši kosovski junaci […] izabrali da budu temelj istorije kojom se ponosimo“, jer „srpski duh je nepokoran i nepokolebljiv i nikada nije ustuknuo pred osvajačima“, predsednik čestita Vidovdan „našem narodu na KiM“: „i danas i za naveka videćete ko je vera, a ko je nevera38. Ko će da štiti, a ko nije čuvao Kosovo i Metohiju“ (navedeno prema „Pink“ 2021).

Slika prošlosti koja se nudi ovakvim diskurzivnim okvirom i ovom verzijom kosovskog mita, povest je ratovanja gde se celokupna prethodna istorija interpretira isključivo kroz prizmu sukoba, stalne ugroženosti i žrtvovanja. Srpski (etno)nacionalni identitet kao unapred dat, nepromenljiv i suštinski bezvremen, konstruiše se (i reprodukuje) kroz mitski narativ o herojstvu i mučeništvu u kome se meša sadašnjost i prošlost u istoj ravni, a dostojanstvo potvrđuje kroz (spremnost na) nasilje i smrt. Mitski paralelizam u kome dolazi do spajanja verskih i nacionalnih/političkih simbola, vidljiv i u široko korišćenoj vremenskoj odrednici „Vidovdan“, i implicitno ili eksplicitno, povezivanje Kosovske bitke i današnjice, davnu prošlost pretvara u uputstvo za budućnost.