Istorija koja se pamti i istorija koja se zaboravlja
Istorija Priboja vezana je za istoriju Sandžaka/Raške, multinacionalne i multikofesionalne sredine u kojoj su se mirniji periodi zajedničkog života smenjivali s periodima etničkih tenzija i sukoba, koji su neretko imali teške posledice po lokalno stanovništvo.6 Priboj se prvi put spominje u 15. veku, u osmanskim izvorima, prvenstveno kao usputna stanica trgovačkim karavanima. U sastavu prvo Osmanskog, a zatim Austrougarskog carstva ostao je do 1912, a u sastav Srbije ulazi po završetku Prvog svetskog rata, 1918. Tokom Drugog svetskog rata, Priboj su okupirale nemačke, italijanske i bugarske trupe.7 Događaj iz ovog perioda koji se ne spominje u domaćoj istoriografiji, a vezan je za stradanje civilnog stanovništva u Priboju i okolini, jeste masovni pokolj muslimanskog stanovništva u februaru 1943, koji je počinila Jugoslovenska vojska u Otadžbini, odnosno Limsko – sandžački odredi pod komandom Pavla Đurišića (vid. Radovanović, 2015).
Vrhovna komanda JVuO izdaje naređenje 1943. da se pokrenu operacije protiv lokalnih odreda Muslimanske milicije, ali su u njima u potpunosti stradala sela i civilno stanovništvo u Pljevaljskom, Fočanskom i Čajničkom srezu. Kada je reč o Priboju i okolini, podatke o ubijenom civilnom stanovništvu tokom ovog pokolja prvi put je dao Smail Čekić, 1996. (Čekić, 1996, prema Radovanović, 2015, 83). Takođe, prema izvorima narodno oslobodilačkih odbora nastalih nakon rata u Priboju, četnici su tokom rata ubili 1.646 stanovnika i spalili 2.849 kuća i drugih zgrada u pribojskom kraju (Ibid.). Radovanović navodi da ovaj, ali i drugi izvori ukazuju na ubistva civila tokom februara 1943, koja su u potpunosti prećutana, iako je reč o najmasovnijem zločinu na tlu Srbije južno od Save i Dunava koji su počinili pripadnici neke domaće formacije u kratkom razdoblju nad stanovništvom jednog sreza. Zapravo, navedeni pokolj predstavlja jedan od najmasovnijih zločina na tlu Srbije i Jugoslavije tokom rata. (Ibid: 84). Radovanović takođe naglašava da se ovaj zločin nad Muslimanima u Pribojskom srezu ne može „pravdati“ osvetom, jer na ovom (i području Pljevaljskog sreza) nije bilo masovnih zločina ustaša i muslimanske milicije nad srpskim stanovništvom. Stoga, po njemu, Zločine na području Pljevalja i Priboja, februara 1943, izvršila je vojska (pripadnici JVuO), a ne narod (nekontrolisane mase). (Ibid, 88)
U Priboju, ovaj masakr nije nijednom pločom, spomenikom ili tekstom obeležen. Inače, Priboj, za razliku od Prijepolja, nije grad grandioznih ofanziva i bitaka, pa samim tim nema puno spomenika iz perioda Drugog svetskog rata. Oslobađanje grada počelo je 1945, i 12. januara 1945. delovi Treće sandžačke brigade oslobodili su Priboj i okolinu.8 Tek jedan spomenik u gradu obeležava sećanje na ovu istorijsku epohu; podignut je u julu 1961, od strane SUBNOR-a Priboj. Smešten je na putu iz starog u novi deo grada. Na tabli koja stoji na prednjoj strani spomenika, piše: „U velikoj četvorogodišnjoj borbi revolucije pala su 124 borca iz Priboja i okoline. Njihovo delo ostaje kao večni spomen kako se voli i brani voljena zemlja“. Kasnije je ispod ove ploče dodata tabla u znak sećanja na pale borce u ratovima 1990-1999, o čemu će biti više reči kasnije.
Period nakon Drugog svetskog rata do danas ostao je u sećanju kao idiličan; period u kome se nije oskudevalo i tokom koga je Priboj bio lepo mesto za život,11 a čiji se „početak kraja“ – barem među našim (starijim) sagovornicima/ama – smešta u početak 1990-ih. Ipak, Musić (2019) u svom izvanrednom tekstu o „antibirokratskoj revoluciji“ na primeru FAP-a iz Priboja, ukazuje na to da se „početak kraja“ može pratiti već u drugoj polovini 1980-ih godina. FAP, kao nosilac pribojske industrije, počinje sa slanjem radnika/ca na prinudne odmore, smanjuju se plate, pada proizvodnja (Musić, 2019, 585). Da stvar bude gora, u ovom periodu izbija i epidemija dizenterije u gradu, zbog propadanja gradskog vodovoda usled neodržavanja (Ibid.). Da bi se donekle ublažilo nezadovoljstvo, lokalna samouprava omogućava formiranje manjih privatnih preduzeća, no ni to nije moglo da reši nastalu krizu: od te privatizacije korist su imali pojedinci, nikako veći broj radnika, čiji je položaj bio sve gori i gori (Ibid, 586). Uporedo s propadanjem fabrike, širom Srbije odigrava se „antibirokratska revolucija“, odnosno pokret mobilizacije radništva u Srbiji, koji je, prema Musiću (2019), obuhvatao nekoliko (međusobno suprotstavljenih) zahteva: veću liberalizaciju društva i privrede (demokratizaciju procesa političkog odlučivanja, otvaranje prema tržišnoj ekonomiji, rastakanje samoupravnog modela upravljanja, vraćanje nacionalnim političkim tradicijama i sl.); istovremeno, neki od učesnika/ca protesta zahtevaju vraćanje izvornim vrednostima samoupravnog socijalizma, veći uticaj radničke klase na procese odlučivanja, zaštitu javnog dobra i smanjenje ekonomskih i socijalnih razlika. Konačno, zahteva se i ono što će na kraju predstavljati suštinu antibirokratskih revolucija: centralizacija države, autoritativnije vođstvo, obračun s političkim neprijateljima, i odlučna borba protiv „kontrarevolucionarnih aktivnosti“ (Musić, 2019, 585).
Ovakav pokret, posebno sa sve glasnijim gorenavedenim zahtevima, u Priboju je, kao etnički heterogenoj sredini, doveo do postepenog cepanja radnika po etničkim, odnosno nacionalnim linijama. Krajem 1980-ih, štrajkovi radnika/ca u FAPu su česti, ali imaju izrazito socijalne i ekonomske ciljeve: smenu nesposobnog rukovodstva, opterećujuće birokratije, korupcije i sl. (Musić, 2019, 588). Zahtevi za socijalnom i ekonomskom jednakošću posebno su bili prisutni kod manuelnih radnika, dok je administrativni, birokratski deo zahtevao liberalizaciju tržišta, tehničku modernizaciju proizvodnje, i reformu političkog sistema u Jugoslaviji. Međutim, od 1986, pitanje međuetničkih odnosa postaje sve aktuelnije među radnicima, posebno pod uticajem sve veće prisutnosti narativa u srpskom društvu o ugroženosti Srba na Kosovu. Fabričke novine – FAP informator – promovišu zahteve za ukidanjem autonomije Kosova i Vojvodine; daje se podrška Srbima s Kosova. Istovremeno, na radničkim savetima se tematizuje iseljavanje Bošnjaka, odn. Muslimana u BiH, sve češći odlasci u džamije, a beleže se manji incidenti među samim radnicima (Ibid, 592). U januaru 1989, u centru Priboja održan je miting radnika FAP-a, koji je okupio oko 4.000 ljudi, s primarnim ciljem da se pruži podrška Srbima s Kosova (Ibid, 593).
Situacija eskalira izbijanjem rata u susednoj Bosni i Hercegovini, 1992-1995. Položaj Bošnjaka se od tada drastično menja nagore: meta su proterivanja, pljačkanja i zastrašivanja; mogućnost kretanja im je znatno ograničena.12 Naši/e sagovornici/e se ovog perioda sećaju kao “strašnog”, a strah je vladao i zbog opšteg naoružavanja: Delilo se oružje svakome, ne samo policija i vojska da su bili naoružani, nego i civili, kriminalci, bivši zatvorenici, i svako je imao pravo da te zaustavi i maltretira, čak i ubije kao što se desilo Ramu Berbi u Sjeverinu.13 Prema ovom sagovorniku, mnogi Bošnjaci su u preduzećima i javnim institucijama dobili otkaze na nacionalnoj osnovi.14 Dodatni problem su predstavljale i paravojne jedinice, koje su se na putu ka BiH obično zaustavljale u Priboju, što je stvaralo dodatni pritisak na lokalno bošnjačko stanovništvo, posebno u okolnim selima.
Ništa od ovoga se sada ne spominje, kao da se nikada nije ni dogodilo. Veliki broj naših sugrađana je isto učestvovao u ratu, išli su ka Goraždu, Čajniču, Rudom, Višegradu, ko god je želeo dobio bi pušku i išao. Ko god je tamo od njih išao učestvovao je u nečemu, ali niko nikada nije odgovarao. Dosta je Bošnjaka tih godina napustilo Priboj, manje više ko god je mogao otišao je. Išlo se u inostranstvo uglavnom, Nemačka, Austrija, Francuska. 15
Događaj iz perioda 1990-ih koji je posebno traumatičan za lokalno stanovništvo, jeste otmica 16 putnika iz autobusa koji je saobraćao na liniji Priboj–Rudo (BiH), u oktobru 1992. Svi putnici su bili iz Sjeverina, manjeg mesta koje pripada opštini Priboj, i svi su bili građani tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, Bošnjaci. Krenuli su ka Priboju kako bi primili lične dohotke, ali je autobus zaustavljen od strane maskiranih vojnika u mestu Mioče, na teritoriji BiH. Svi putnici bošnjačke nacionalnosti izvedeni su i ubačeni u kamion koji je krenuo prema Višegradu (BiH). Na putu ka Višegradu, kamion prolazi dva kontrolna punkta Vojske Jugoslavije i MUP-a, ali niko ne reaguje. U Višegradu, otete putnike vode u hotel „Vilina Vlas“, gde ih nakon mučenja, ubijaju. Do danas, nađeni su posmrtni ostaci samo jedne žrtve. Iako je vozač autobusa iz koga su ljudi oteti odmah obavestio upravu prevoznika šta se desilo, vest o otmici se na lokalnim medijima objavljuje nakon šest sati, dok je na RTS-u vest objavljena nakon četiri dana. Priboj i porodice otetih posećuju predstavnici saveznih i republičkih institucija, kao i general Vojske Republike Srpske, Ratko Mladić, koji je tvrdio da otmicu nisu izvršili vojnici VRS. Na inicijativu tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije, Dobrice Ćosića, formirana je državna komisija koja je trebalo da ispita slučaj. U samom Sjeverinu, okupljene članove porodica i komšije zastrašuju lokalne paravojne formacije. Pod pritiskom svega što se desilo, i nedostatka reakcije nadležnih organa, većina bošnjačkog stanovništva iselila se iz Sjeverina, a kuće su uglavnom opljačkane i spaljene.16
Kada je reč o sudskom epilogu ovog slučaja, Milan Lukić, vođa paravojne formacije „Beli orlovi“, odgovoran je za otmicu putnika iz Sjeverina. Iako je na teritoriji Srbije privođen 1993. i 1994, puštan je na slobodu. Optužnica za Sjeverin je podignuta 2002, protiv njega i Olivera Krsmanovića, Dragutina Dragićevića i Đorđa Savića. Iako je Okružni sud u Beogradu doneo osuđujuću presudu, ona je poništena od strane Vrhovnog suda, da bi 2005, u ponovljenom postupku, svi bili osuđeni na kazne zatvora od 20 i 15 godina.17 Haški Tribunal je 1998. podigao optužnicu protiv Milana Lukića zbog ratnih zločina na teritoriji BiH: 2009. osuđen je na kaznu doživotnog zatvora.18 Iako osuđen, Lukić je u Hagu napisao knjigu „Ispovest haškog sužnja“ koju je 2011. izdala Srpska radikalna stranka, i koja je u Beogradu promovisana u Parohijskom domu Hrama Svetog Save.19
O atmosferi i efektima tog događaja na lokalno bošnjačko stanovništvo, govore neki od naših sagovornika.
Tada sam pisao za Borbu, i sve informacije smo dobijali na kašičicu. Mi smo znali kako je sve to završeno, čak je i Ratko Mladić dolazio u Priboj da potvrdi da njegovi vojnici nisu učestvovali u toj otmici. Ništa se nije desilo po pitanju istrage, a znali smo da su ubijeni svi. (…) Bilo je ljudi u uniformama koji su šetali gradom, bilo je paravojnih formacija. Sad, koliko su one bile paravojne, koliko su organizovane od strane države, to je isto pitanje. Postojala je formacija Belih orlova, uveče šetaju gradom ili prođu u džipu po korzou, par krugova naprave i to je bila atmosfera straha. Sugrađani muslimani su napuštali Priboj zbog te atmosfere straha 20
Ni do danas, porodicama otetih i ubijenih nije priznat status civilnih žrtava rata, uz obrazloženje da se otmica desila na teritoriji Bosne i Hercegovine, te da samim tim nije odgovornost države Srbije. Fond za humanitarno pravo pokrenuo je proces pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, ali je i ta žalba odbijena 2019. jer se otmica desila pre nego što je Evropska konvencija za ljudska prava postala obavezna za Srbiju.21
U znak sećanja na otete putnike iz Sjeverina, u tom mestu podignut je spomenik 2015, sredstvima opštine Priboj i Medžlisa islamske zajednice, dok je zemlju na kojoj je spomenik sagrađen donirala porodica jedne od žrtava. Sam spomenik je, prema rečima Lazara Rvovića, predsednika opštine Priboj „jedan od retkih spomenika u bivšoj Jugoslaviji koji ne širi mržnju, već sve opominje i spaja. Mi, nažalost, živimo na prostoru koji je opterećen viškom istorije. I nismo energiju u dovoljnoj meri trošili želeći da promenimo prošlost.”22 Obeležavanje godišnjice otmice organizuje se svake godine, 22. oktobra, a prisustvuju mu porodice žrtava, predstavnici Islamske zajednice, Opštine Priboj i nevladinih organizacija.
Godišnjica se obeležava i u mestu Mioče (BiH) kod kafane „Amfora“ gde se otmica i dogodila, i gde porodice otetih simbolično puštaju cveće u reku Lim. U Mioči, međutim, ne postoji nikakvo spomen obeležje, iako porodice žrtava na tome insistiraju. U neposrednoj blizini mesta otmice, nalaze se info table koje prikazuju mapu biciklističke staze, kao i da se na tom mestu nalazi odmorište za bicikliste. Naziv odmorišta je „Amfora”. U pitanju je projekat Turističke organizacije Priboj i Opštine Priboj za unapređenje turizma. Ovaj projekat realizovan je uz finansijsku podršku Evropske Unije.
Komemoracijama prisustvuju i predstavnici lokalne vlasti. Ipak, važno je napomenuti da u samom Priboju ne postoji nijedan spomenik niti obeležje koje bi obeležilo ovaj zločin, a inicijativa lokalnih odbornika Sandžačke demokratske partije, da se 22. oktobar proglasi danom žalosti, nije usvojena.23 Iako nije prisutna u zvaničnim politikama sećanja na 1990-e, otmica u Sjeverinu itekako je prisutna u ličnim sećanjima građana/ki Priboja na ovaj period.
Imao sam 12 godina kada se desila otmica, i sve se promenilo, ja od tada živim neki drugi život. (…) Ja sam kasnije prešao u Priboj, živeo sam tamo do 2012, nikad nisam osetio neku provokaciju, jer ovde smo svi iz ovog kraja, znamo šta se desilo, i nisam sreo nekog da mu nije žao. To je što se tiče ljudi, ali druga stvar je država, za sve ove godine nismo uspeli da dobijemo ništa, ni obeštećenje, reparaciju, ništa.24
Kada se to desilo, ljudi su generalno osuđivali taj zločin i te zločince, ali niko nije ništa poduzeo da bi se to sprečilo. Najveća muka nam je što tela još uvek nema, evo nakon 27 godina, to je najveća muka i žalost naša, mislim da to više nije ni moguće pronaći. Moguće je zapravo, ali država je ostala nema na to. (…) Mislim da nema nas porodica, to se ne bi ni obeležavalo, mi možemo učiti našu decu, ali nikome drugom ne možemo narediti.25
Sjeverin je bio tu, u neposrednoj blizini. Taj ko je počinio zločin je iz druge države, ali oni su naši sugrađani, njihova očekivanja da će ih država zaštiti su izneverena.26
U gradu, ipak, postoji spomenik koji se odnosi na period 1990-ih: posvećen je borcima iz Priboja (njih 15), koji su poginuli na ratištima u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu. Spomenik je podignut 2011, sredstvima iz opštinskog budžeta, na inicijativu boračkih udruženja i uz podršku opštine. Autor spomenika je arhitekta Rade Tanasković. Na svečanosti postavljanja spomenika, predsednik Opštine Priboj, Lazar Rvović, izjavio je: „Spomenik je opomena da naši neprijatelji po drugi put ne ubiju sve one koji su dali živote za otadžbinu, on predstavlja putokaz da poginuli ratnici nisu uzalud dali mlade živote.“27 Inače, ovaj spomenik postavljen je pored spomenika palim borcima NOB-a, koji 2000. dobija tablu na kojoj je napisano: „Borcima pribojskog kraja izginulim u ratovima od 1990. do 1999. – za večni spomen“. Tablu su postavili opštinska organizacija SUBNOR-a Priboj i Opština Priboj.