Društveno-ekonomska transformacija – čelični zagrljaj „tranzicije“ i privatizacije
Kroz čitav prethodni sadržaj ovog teksta naglašavana je veza između društveno-ekonomske transformacije i novouspostavljenog poretka sećanja. Ta veza nije samo simbolička, nego i vrlo konkretne, materijalne prirode, ona je mnogostruka i služi međusobnom opravdavanju „novog“ poretka sećanja i „novog“ ekonomsko-političkog sistema. Nova „pravila igre“ tako tvrde da je socijalistički društveno-ekonomski sistem bio pogrešan ne samo zato što je gušio sve nacionalno i zatirao „pravo“ i „iskonsko“ nacionalno biće, već i zbog toga što je socijalistički način ekonomije nazadan i sprečava istinski prosperitet i blagostanje nacije. Tako je potrebno da se nametne ne samo određena verzija istorije i određena interpretacija prošlosti, već je ta interpretacija prošlosti moguća samo u uslovima novog, promenjenog ekonomskog sistema, jer je upravo taj (kapitalistički) sistem garant očuvanja i održavanja tvrdog jezgra nacije. Na tom polju ogorčenih političkih borbi i previranja, kao prve žrtve pale su zrenjaninske fabrike, kombinati i preduzeća. Prvi udar duboke krize nastupio je još krajem osamdesetih, da bi početak devedesetih godina jako uzdrmao posrnule privredne gigante usled zatvorenih granica, nemogućnosti saradnje s inostranstvom, naglo uskraćenih tržišta, inflacije, nemogućnosti raspolaganja sopstvenim novcem i investicijama. O velikim problemima zrenjaninskih preduzeća još 1991. izveštava lokalna štampa, a problemi su se samo produbljivali tokom te decenije.
Devedesete su uglavnom bile godine tokom kojih su ekonomskim i društvenim životom zemlje dominirale ratna ekonomija, sankcije uvedene Srbiji od strane međunarodne zajednice i tranziciona recesija. Uporedo s tim dešavala se, na zakonite i nezakonite načine, transformacija državne i društvene svojine u privatnu tokom koje je stvarana nova kapitalistička klasa, a radništvo je siromašilo i raslojavalo se. Ratovi su poslužili kao idealna kulisa za stvaranje novih klasa jer je u ogromnoj sivoj zoni, nastaloj nasilnim raspadom starog sistema, najbolje prošla preduzetničko-politička klika bliska režimu, koja je svoja nova carstva stvarala na ruševinama uništenih fabrika i preduzeća, ili profitirajući na nedozvoljenim vidovima trgovine i razmene roba među zaraćenim teritorijama. Nakon devedesetih usledila je decenija ubrzane tranzicije i privatizacije, a najvažnije odluke o tome donosili su pripadnici nove kapitalističke klase, uz saglasnost, a često i pritisak, međunarodnih finansijskih institucija (Novaković 2017, 65).
Iako su proklamovani ciljevi privatizacije i tranzicije u širem smislu bili veća efikasnost poslovanja, ostvarivanje većeg profita i ekonomski napredak, ova dva procesa ipak su rezultirala u velikoj meri potpuno suprotnim posledicama: čitavi regioni i gradovi su deindustrijalizovani, nezaposlenost je drastično porasla, a s njom i dalje klasno raslojavanje i siromaštvo. Najpogođeniji su svakako bili pripadnici/e radničke populacije, koji su, brojano u stotinama hiljada, ostajali bez poslova, bez sigurnih izvora primanja, a time i bez obezbeđene zdravstvene i socijalne zaštite i u poziciji izražene egzistencijalne nesigurnosti (Ibid, 122-126).
Ne čudi stoga tmurna slika koju o svom gradu imaju stanovnici/e Zrenjanina. Gotovo da nema novinskog teksta, intervjua, ili akademskog rada u kojima nema odjeka ove opšte rezigniranosti i razočaranosti gradom razorene privrede, zagađenog vazduha i manjka pitke vode. U tom diskursu o „zgarištu“, „ruini“ i „neveselom mestu“ dominira priča o potpuno urušenim radničkim pravima, a s tog, metaforički rečeno, zgarišta organizovani su i neki od najistrajnijih i najuspešnijih radničkih otpora u savremenoj Srbiji.
Obim ovog teksta ne dozvoljava detaljno i iscrpno bavljenje svim aspektima i toposima uništene zrenjaninske industrije, mada svakako planiramo da nastavimo da se bavimo ovom temom, istražujući mesta uništene industrije ne kao mesta sećanja, već kao mesta koja mogu biti okidači za živu i „nemuzealizovanu“ političku praksu. Za sada ćemo se ograničiti samo na prikaz dva amblematična slučaja zrenjaninske društveno-ekonomske transformacije – prehrambeni kombinat „Servo Mihalj“ i fabriku lekova „Jugoremedija“.
Među pedesetak predratnih zrenjaninskih fabrika i preduzeća daleko najveći je bio Poljoprivredno industrijski kombinat „Servo Mihalj“. Ovaj kombinat osnovan je 1953, a radio je do 1990. Kombinat se s preko 120 organizacija udruženog rada prostirao u šest društveno-političkih zajednica, u svom sastavu je imao 42 fabrike, zapošljavajući oko 20 hiljada radnika/ca, i oslanjajući se na još toliko malih kooperanata. Čitavim ovim privrednim gigantom upravljao je Radnički savet koji je brojao 95 članova/ica (ZSF 2018, link). Kombinat je bio daleko najveći proizvođač hrane u Jugoslaviji, a u svom posedu je imao 15% oranica u Vojvodini (Ibid).
Godišnje je ovaj kombinat proizvodio količine hrane koje su danas nezamislive u kontekstu jednog preduzeća, pa tako pojedini izvori tvrde da je „Servo Mihalj“ proizvodio onoliko hrane koliko danas teško mogu da proizvedu BiH, Crna Gora i Makedonija zajedno (Pašić 2012, link). 1961, kroz zajedničko ulaganje „Servo Mihalja“ i nemačke kompanije „Hekst“, izgrađena je fabrika lekova „Jugoremedija“. Kombinat je zbog izuzetnih uspeha bio nagrađen najvišim priznanjem u SFRJ – AVNOJ-evom nagradom.
Glavna pokretačka snaga ovog privrednog giganta bila je interna banka kombinata u saradnji s Banatskom bankom, kroz koju su zaposleni i rukovodstvo sami odlučivali o investicijama i tokovima novca kojim su raspolagali. Kao jedan od glavnih uzroka propasti kombinata navodi se upravo promena zakona po kojem kombinatima više nije bilo dozvoljeno da imaju vlastite banke. Predavanje novčanih tokova u ruke spoljašnjim bankama, te nemogućnost neposrednog uticaja na investicije i upravljanje novčanom masom navode se kao jedan od glavnih uzroka propasti ovog kombinata.
Promena saveznog zakonodavstva, apatija tadašnjeg rukovodstva kombinata, nezainteresovanost saveznih i republičkih vlasti za sudbinu svih kombinata na području SFRJ, nepripremljenost ili svesno nepristajanje na učestvovanje u nastupajućoj tržišno-privatizacijskoj utakmici, kao i verovatno još dosta drugih faktora uticalo je na to da 1990. ovaj kombinat jednostavno prestane da postoji. Od mnogobrojnih fabrika koje su bile u njegovom sastavu, tek dve su uspele da prežive „tranziciju“ i privatizaciju – „Dijamant“ i „Mlekoprodukt“ (Pašić, 2012, link).
Više od dve decenije imovina ovog preduzeća pljačkana je i uništavana, sve do 2005. kada su rasprodati i poslednji ostaci onoga što je decenijama bilo pokretač industrijskog i privrednog života čitavog Banata i Vojvodine. Beleži se da su netragom nestale kolekcije umetničkih slika, kao i AVNOJ-eva nagrada (Ibid)
Za razliku od Kombinata „Servo Mihalj“ koji se raspao pre nego što je i pokušana privatizacija, slučaj fabrike lekova „Jugoremedija“ pokazuje kako je taj put izgledao za većinu srpskih fabrika kojima je privatizacija predstavljana kao jedino moguće spasonosno rešenje. Slučaj „Jugoremedije“ je zanimljiv jer demonstrira i mit o postojanju „poštene privatizacije“ (Obradović 2017, 497), kao i visoku cenu koju su radnici/e akcionari ovog preduzeća platili zbog verovanja u taj mit. S druge strane, „Jugoremedija“ takođe je i priča o radničkom otporu kakav ipak nije imao premca ni u Zrenjaninu, a ni šire.
„Jugoremedija“ osnovana je 1961, tokom osamdesetih godina zapošljavala je između 350 i 400 radnika/ca i bila je najveći izvoznik lekova u SFRJ i vodeći privredni subjekt u tada snažnoj zrenjaninskoj privredi, sa oko 20 miliona nemačkih maraka izvoza (Ibid, 499). Oko 70% zaposlenih činile su žene, pa će se kasnije, u uslovima stečaja i otpuštanja, pokazati velika relevantnost rodne dimenzija čitavog procesa privatizacije, prvenstveno stoga što je ženama bilo mnogo teže da nađu alternativne poslove u uslovima jedne osiromašene i potpuno deindustrijalizovane sredine.
Tokom 2001, u „Jugoremediji“ je izvršena transformacija vlasništva i to na taj način što su 58% vlasništva imali mali akcionari (radnici/e), a 42% je bilo ostalo društveno vlasništvo. Sve do 2002. fabrika je održavala proizvodnju, a onda je izvršena privatizacija protiv koje će se najpre pobuniti radnici/e akcionari ovog preduzeća. Čitav deo društvenog vlasništva prodat je osobi koja se nalazila na Interpolovim poternicama, a čitav proces obavljen je uz višestruko kršenje zakona (Ibid. 500). Nakon nekoliko početnih malih štrajkova, organizuje se radnička blokade fabrike, nakon koje 200 zaposlenih dobija otkaze (Duduković 2020, link). Iako teško pogođeni, radnici/e su nastavili svoju borbu, i to na svim frontovima, tako da je i Savet za borbu protiv korupcije izneo mišljenje da je privatizacija bila nezakonita i korumpirana, a takvo mišljenje je podržala i država pa je 2007. raskinut ugovor o privatizaciji, a fabrika je vraćena u ruke radnicima/ama akcionarima.
„Kada je 1. marta 2007. na Skupštini „Jugoremedije“ konačno uspostavljena uprava u skladu sa vlasničkom strukturom koju je utvrdio sud, u magacinima više nije bilo sirovine za ponovno pokretanje proizvodnje, struja i telefoni bili su isključeni zbog neplaćenih obaveza, a računi „Jugoremedije“ i njenog zavisnog preduzeća „Remevita“ bili su blokirani na ukupno 210 miliona dinara.“ (Ibid. 502)
I pored toga što su se suočili s veoma teškom situacijom i ogromnim dugovima, radnici/e akcionari uspeli su da ponovo pokrenu proizvodnju u fabrici. Do pojačanih pritisaka od strane države da akcije iznesu na prodaju dolazi od 2010, čemu su se akcionari/ke protivili jer nisu hteli da preduzeće prodaju po minimalnoj ceni. Zbog toga se tokom cele 2011. „Jugoremedija“ nalazi pod lupom istražnih organa zbog navodnih sumnji u nelegalnost poslovanja, dolazi do podela unutar samog preduzeća i sve kulminira 2012. hapšenjem rukovodioca fabrike, Zdravka Deurića, i još tri osobe iz najužeg rukovodstva. Svi su se, neosnovano, teretili za zloupotrebu službenog položaja.
Od 2012. „Jugoremedija“ je u stečaju, i tom statusu nalazi se i danas, nakon tuceta propalih pokušaja prodaje ovog preduzeća.