Devedesete u Rumi (i okolini) – slučaj Hrtkovci

Ratna decenija devedesetih je (i) u Rumi razdoblje značajnih promena. Sukobi na prostoru bivše Jugoslavije nesumnjivo su ostavili veliki trag na Rumu i njenu okolinu. Od samog početka rata(ova) relativna blizina fronta koji se nalazio na svega pedesetak kilometara rezultirala je činjenicom da je Ruma (i njena okolina) trpela posledice borbenih dejstava. Već prvi dani rata u Hrvatskoj gradu su doneli atmosferu straha i napetosti. U grad stižu i prve izbegličke porodice, počinje mobilizacija i stavljanje vojnih snaga u pripravnost, pojavljuju se i različite paravojne formacije, a sve ovo zajedno stvara izrazito haotičnu atmosferu koja se neretko koristi za ostvarivanje ličnih interesa pojedinaca/ki i raznih grupa. Tako su periodično policijski organi otkrivali organizovane grupe krijumčara oružja koga je bilo na pretek. Recimo, u operaciji koja je trajala od 24. januara do 7. februara 1992, policija je na teritoriji cele opštine otkrila 21 osobu koja se bavila krijumčarenjem oružja kod kojih je pronađena velika količina oružja (automatske puške, snajperi, škorpioni, tromblonske mine i drugo) (Sremske novine, Zbogom oružje – na rumski način, br. 1623, 4. str). Istovremeno, u celoj Vojvodini se kroz kampanje zastrašivanja i različite incidente intenzivira pritisak na hrvatski deo stanovništva da se iseli. Naime, pritisak na građane/ke hrvatske nacionalnosti ogledao se u tome što bi se u naseljima s njihovom većinom pojavljivala nepoznata lica raspitujući se o mogućnostima razmene kuća, onda bi usledili noćni telefonski pozivi, pisanje uvredljivih grafita, slanje pretećih pisama i letaka, a nisu bile retke ni otvorene pretnje i fizički napadi. Brojnost, učestalost i sličnost u načinu sprovođenja tih akcija navodi da su ovi incidenti bili unapred dobro isplanirani. Interni dokument Službe državne bezbednosti (SDB) iz oktobra 1995. tako beleži da širom Vojvodine deluju militantne grupe, sastavljene od delova lokalnog stanovništva i militantnog dela srpskih izbeglica iz Hrvatske, kao i pripadnika dobrovoljačkih jedinica iz Srbije koje su učestvovale u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (BiH), koje podstiču etničko čišćenje i iseljavanje hrvatskog i drugog nesrpskog stanovništva (Dosje Hrvati u Vojvodini, 9. str). Delovanje raznih paravojnih grupa i pritisak na Hrvate/ice u Rumi i njenoj okolini, nesumnjivo su proizvod novonastalih ratnih okolnosti, pored ostalog želje za osvetom kod jednog dela izbegličkog i lokalnog stanovništva. Upravo se ova iracionalna želja za osvetom podudara s procesom jačanja etnonacionalističkog diskursa utemeljenog na samoviktimizaciji i nepravdama nanetih kolektivitetu (srpskom narodu – prim. aut) od strane drugih (uglavnom drugih jugoslovenskih naroda) (Kultura sjećanja i strategije reprezentacije ratne prošlosti devedesetih, 64. str), koji se odvija od početka ’80-ih godina prošlog veka. Važnu ulogu u celom tom procesu imala je predstava o „sudbinskoj” viktimizaciji Srba i nova nacionalna vizija prošlosti u čijem centru su bili tzv. Kosovsko pitanje i genocid nad Srbima u NDH tokom Drugog svetskog rata. (Isto)  

Događaji u Hrtkovcima u junu 1992. predstavljaju samo deo nasilnih incidenata koji su, počev od 1990, bili usmereni prema hrvatskom i drugom nesrpskom stanovništvu u Vojvodini. Nesumnjivo da je ovaj vid pritisaka na hrvatsko stanovništvo imao određenu podršku para-političkih struktura, a progon Hrvata/ica najotvorenije je bio podržan od strane Srpske radikalne stranke (SRS) i njenog vođe Vojislava Šešelja. On je svoje viđenje principa retorzije izneo tokom govora od 1. aprila 1992. u Narodnoj skupštini kad je, pored ostalog, izjavio da: „Ako jedna država istera pripadnike nacionalne manjine sa svoje teritorije u drugu državu, gde živi većinski deo tog proteranog naroda, po međunarodnom pravu dozvoljeno je primeniti tu odmazdu i izvršiti kontra-proterivanje nacionalne manjine one države, koja je već proterivala“ (Dosje Hrvati u Vojvodini, 14. str). U raznim drugim prilikama su predstavnici SRS-a nastavili sa istom retorikom, tako da će ostati zabeležen Šešeljev ciničan odgovor na pitanje da li SRS ima udela u proterivanju hrvatskog stanovništva, da on i njegova stranka nemaju udela u tome, već da su samo „propagandnim naporima malo ubrzali tu razmenu“ (Isto, 15. str). 

Tenzije i različiti incidenti nisu mimoišli ni Rumu. Već krajem 1991. dolazi do prvog ozbiljnijeg incidenta kada je u rumskom naselju Breg bačena bomba na prostorije hrvatskog društva „Matija Gubec”. Nakon toga su u narednih godinu dana bacane bombe i na privatne kuće u naselju Breg, ali policija nije otkrila nijednog počinioca. Kao glavne osumnjičene pojedini meštani/ke Rume označili su članove SRS koji su se okupljali u kafanama „Brlog“ i „Stara Srbija“, a kao organizatori su navedeni vlasnik kafane „Stara Srbija“ Nenad Mušicki zvani Neca i njegov komšija, izvesni Đorđe Rogić, obojica zemljoradnici i stanovnici naselja Breg. O svojoj navodnoj umešanosti u ove događaje Mušicki je u intervjuu za „Sremske novine“ rekao da je: 

Na prvom mestu sam Srbin, bio i ostao. Upiru prst na mene zato što sam, možda i do sada bio veći Srbin od ostalih. Oduvek sam slavio Božić, krsnu slavu, išao u crkvu. Svojevremeno sam privođen, saslušavan zbog toga, jer sam čak i u kafanu, koja radi od 1952. godine, unosio slamu za Božić. To ja poštujem. Tako je u našoj porodici s kolena na koleno. Znao sam da kupim konja trećeg, a prodam petnaestog januara, da ’proteram’ Božić. I sada držim dva konja, samo za te dane. Zato, nije tačno da je ovde ’kuhinja’, kako mi se prišiva. Imam svoju kuću i ničija mi ne treba. Kome treba, neka je traži.” Dalje u intervjuu naglašava je „sva ta nevolja došla iz Hrvatske, sva kuhinja je iz Hrvatske. (Sremske novine, Hrvati su „ugroženi“ po receptu, broj 1653, 5. str) 

Kako bilo, pretnje Hrvatima/cama su nastavljene, kao uostalom i u drugim delovima Vojvodine, da bi se intenzivirale tokom 1992. kada je, u periodu do avgusta, bačeno 12 bombi na kuće i imanja u vlasništvu Hrvata/ica u rumskom naselju Breg. U tom periodu se dogodio i najpoznatiji incident tokom održavanja mitinga Srpske radikalne stranke u rumskom selu Hrtkovci, 6. maja 1992. Njemu je prisustvovao Vojislav Šešelj, zajedno s lokalnim predstavnicima radikala. Publika se mahom sastojala od izbeglica iz Hrvatske. Na tom mitingu, Šešelj je, pored ostalog rekao:  

I u ovom selu, Hrtkovcima, i u ovom mestu srpskog Srema nema mesta Hrvatima. Kojim Hrvatima samo ima mestima među nama? Samo onim Hrvatima i njihovim porodicama koji su zajedno sa nama krvarili na frontovima. […] Treba svakoj izbegloj srpskoj porodici da damo adresu jedne hrvatske porodice. Daće milicija, milicija će raditi onako kako vlast odluči, a mi ćemo uskoro biti vlast. Lepo, sve izbegle srpske porodice će doći na hrvatska vrata i zatečenim Hrvatima dati svoje adrese u Zagrebu i u drugim hrvatskim mestima. Hoće, hoće. Biće dovoljno autobusa, izvešćemo ih na granicu srpske zemlje, odatle peške neka produže, ako sami ne odu. (navedeno prema Fond za humanitarno pravo 2019, 23) 

Svoj govor Šešelj je završio sledećom porukom: „Ubeđen [sam] da ćete i vi Srbi iz Hrtkovaca i ostalih sela u okolini znati da sačuvate međusobnu slogu i jedinstvo, da ćete se vrlo brzo otarasiti preostalih Hrvata u vašem selu i okolini[.]“ (Ibid) 

O tom periodu i atmosferi koja je vladala u Hrtkovcima, Branislava Kostić kaže: 

Sve to što se događalo u Hrtkovcima počelo je 1991. godine da se događa. Taj miting koji je Šešelj za Đurđevdan organizovao u Hrtkovcima  6. maja 1992. godine, za sve one koji su bar malo pratili događanja u Vojvodini, nije bio iznenađujuć. Pre toga smo već imali u Rumi na Bregu bačene bombe, pre toga smo već imali u okolini Šida neke događaje koji su bili propraćeni vrlo protivrečnim informacijama ali bilo je jasno da se tu nešto događa. Ono što je bilo iznenađujuće a vezano je za taj njegov miting, to je bilo čitanje spiska od nekoliko pojedinaca, ali to nisu bili bilo koji pojedinci, već viđeniji ljudi, koji treba da se isele iz Hrtkovaca. 

Danas to zvuči kao nešto potpuno neverovatno, ali u tom momentu Šešelj je imao opravdanje koje je poslužilo kao opravdanje koje su svi mediji preuzeli a to je: „To su ljudi koji imaju nekog svog u porodici bližoj ili daljoj u zboru Narodne odbrane u Hrvatskoj.” U momentu kada je država Srbija u nikada javno objavljenom ratu, kada su ljudi odavde tamo negde preko i ginu, sad dolazi neko ko je političar i koga mediji vrlo često puštaju u javnost i ko kaže: „Evo. to su porodice čiji ljudi ratuju s druge strane, oni nose pušku i oni ubijaju naše, odnosno ljude koji idu iz Srbije tamo.” Za mnoge ljude koji prosto nisu hteli da se upuste u razmišljanja i za ljude kojima nije bila potrebna analiza već samo odbrana od ludila u koje su uključeni, to je izgledalo kao nešto što je možda moglo da bude dovoljno. 

Jedan od razloga zašto su ljudi tako malo reagovali u to vreme na to što se dešavalo u Hrtkovcima, je bio odnos medija prema tome, a drugi razlog je svakako bilo da sve to što se dešavalo 1991. i 1992. godine,  imalo je onaj efekat grejanja vode u kojoj je žaba. Mi kao žabe nismo uspeli da iskočimo, odnosno većina nije uspela da iskoči zato što se išlo jako postepeno i polako je postao dominantan taj neki rezon koji kaže „ćuti”, zato što je dosta rizično nešto progovoriti, a drugo, bio je jako veliki broj neproverenih informacija.  Čak i najdobronamerniji ljudi nisu znali u šta mogu da veruju. I treće, naravno, državna politika je bila takva da je podržavala sve to što se dešavalo.6  

Očekivano, ovaj miting i poruke koje su s njega poslate ohrabrili su dalje napade na lokalno hrvatsko stanovništvo, posebno od strane jednog dela izbeglica iz Hrvatske. Usledili su pritisci već viđeni u drugim delovima Vojvodine u kojima se nije prezalo ni od fizičkog obračuna i upadanja u kuće meštana/ki Hrvata/ica. Interesantno je da je zabeleženo da je u kuću Marka Fumića upala grupa naoružanih muškaraca u uniformama. Među njima je bio i Zvezdan Jovanović, kasnije učesnik i izvršilac atentata na premijera Zorana Đinđića. To nije bio usamljen slučaj, jer su i drugi lokalni Hrvati/ce imali/e problema s naoružanim grupama koje su, čak, pretile da će ih oterati, ako bude trebalo i upotrebom oružja. Epilog ove akcije pogroma bio je da su se u periodu od maja do avgusta 1992, iz Hrtkovaca iselilo oko 450 hrvatskih i nacionalno mešovitih porodica (https://zonaneodgovornosti.net/digitalni-narativi/zlocini-nad-hrvatima-u-vojvodini/).  

Kao glavni organizator progona nad Hrvatima u Hrtkovcima označen je Ostoja Sibinčić, službenik opštine Ruma i član i sekretar lokalnog Srpskog pokreta obnove (SPO). Zbog njegove uloge u proterivanju Hrvata/ica biva izbačen iz SPO-a nakon čega postaje „stranački neopredeljen, simpatizer svih stranaka koje neguju pravdu, čovekoljublje i slogu među ljudima” (Sremske novine, Ko je promašio stranu, br 1635, 2. str). Ne treba naglašavati da je po njemu, takva stranka, bila upravo Srpska radikalna stranka koja je formirala mesni odbor u Hrtkovcima sa preko 300 članova, mahom izbeglica iz Hrvatske, koji, po njegovim rečima, „jedino veruju Šešelju i smatraju da on radi u njihovu korist što ih je motivisalo da u goste pozovu Vojislava Šešelja, 6. maja, na Đurđevdan”. (Sremske novine, Ko je promašio stranu, br 1635, 2. str) Sibinčić ubrzo postaje predsednik MZ Hrtkovci i, a on i Rade Čakmak, nekadašnji komandant Teritorijalne odbrane (TO) Grubišno Polje (Hrvatska), postaju pravi gospodari ovog sremskog sela. Od njih kreću sve inicijative za razmenu kuća i proterivanje Hrvata, kao i za promenu imena sela. Naime, na seoskom skupu održanom sredinom juna 1992. „odlučeno je da se naziv sela promeni u – Srbislavci, a donete su odluke o promeni naziva ulica, doma kulture, osnovne škole i fudbalskog kluba.“ (Sremske novine, Hoće li Hrtkovci biti Srbislavci?, br 1643, 2. str.) Inače, zanimljivo je da se očigledno u svojevrsnom nacionalističkom magnovenju smatralo da je ovo ime hrvatskog porekla, pa je otud doneta odluka o promeni imena, iako za to nema nikakve istorijske potvrde. Prema dostupnim istorijskim izvorima, ime Hrtkovci, zapravo, potiče od mađarskog naziva sa naselje Hudrovcz (Sremske novine, Ime i nastanak Hrtkovaca, br 1643, 3. str.)  

Osim na lokalne Hrvate/ice, novouspostavljena radikalska vlast vršila je pritisak i na meštane/ke srpske nacionalnosti za koje se smatralo da nisu dovoljno „veliki Srbi“. Tako je, na primer, Dobrosav Marković, dotadašnji predsednik MZ Hrtkovci, označen kao „nesrećni Srbin”, koji se „asimilirao sa Hrvatima” (NIN, Mirna savest, ojađena duša, br 2160, 24. str.) Za razliku od Sibinčića koji nije imao lepo mišljenje o Markoviću, stanovnici/ce Hrtkovaca su ga izuzetno cenili i govorili da je divan čovek i veliki borac za pravdu (Sremske novine, Ko je promašio stranu, br 1635, 2. str).  

Ostoja Sibinčić i Rade Čakmak lišeni su slobode 21. avgusta 1992. i sprovedeni istražni zatvor. Usledili su mitinzi podrške uhapšenima održani u Hrtkovcima, a za njihovu sudbinu se zainteresovala i princeza Radmila Karađorđević, koja se lično založila za njih i ponudila im pravnu pomoć. (Nema vremena za čekanje, Sremske novine, br 1650, 3. str). Suđenje je počelo 17. novembra 1992. u Opštinskom sudu u Rumi i pored Ostoje Sibinčića i Rada Čakmaka, na osuđeničkoj klupi našli su se i Milivoje Čakmak (sin Radeta), zatim Mirko Paunović i Dane Miletić. (Između tuče i političkog slučaja, Sremske novine, 1662, 3. str). Presuda je doneta sredinom maja 1993. i njome je Ostoja Sibinčić bio osuđen na kaznu zatvora od šest meseci, uslovno dve godine, Rade Čakmak je dobio tri meseca zatvora i uslovno godinu dana, dok su ostala trojica oslobođeni optužbi. (Kako će gledati boginja Temida?, Sremske novine, 1686, 3. str). Premda su glavni organizatori, Sibinčić i Čakmak uhapšeni, položaj Hrvata/ica u Rumi i okolini nije se puno promenio. Tako je zabeležen incident iz maja 1995. kada je tokom noći podmetnut požar manjih razmera na sporednom ulazu u katoličku crkvu u Hrtkovcima (Ko je podmetnuo požar u crkvi?, Sremske novine, 1791, 8. str). Pretnje, pritisci, ultimatumi i svi ostali oblici zastrašivanja iz već uigranog scenarija nastavili su se sve do sredine 1995. kada se dogodio egzodus srpskog stanovništva iz takozvane Republike Srpske Krajine. Ostaje zabeleženo da su Hrvati/ice i njihove kuće iz rumskog naselja Breg ponovo bili meta napada, neke i više puta zaredom. Opet je kao glavni krivac za slanje izbeglica na hrvatske kuće označen vlasnik kafane „Brlog” u kojoj su se okupljali članovi i simpatizeri lokalnog SRS-a. Otprilike u to vreme završava se period kada je hrvatsko stanovništvo bilo izlagano intenzivnijim napadima i nakon čega su oni/e malobrojni/e preostali/e mogli/e da odahnu. 

Kada je reč o odnosu zvaničnih vlasti prema ovim događajima, oni su se, mahom, trudili da ih relativizuju tvrdeći da „nam je vešto poturena teza etničkog čišćenja u Sremu, netačna i neodrživa, kako je saopšteno, pored ostalog, u zvaničnom saopštenju Sremskog okruga u oktobru 1992. (U Sremu nema etničkog čišćenja, Sremske novine, 1656, 2. str). U istom saopštenju dalje se kaže da „ovi procesi predstavljaju direktnu posledicu ratnih događanja u kojima je neko našao interes, neko iskazao svoje raspoloženje a neko stvarno otišao iz straha” (U Sremu nema etničkog čišćenja, Sremske novine, 1656, 2. str). Istovremeno, tadašnji načelnik Sremskog okruga, Žikica Dronjak, slavodobitno izjavljuje kako „mi kompleksno sagledavamo ove probleme, u smislu zakona države Srbije. Situacija je teška, ali ja procenjujem da ćemo je prebroditi” (Mirna svest ojađena duša, NIN, 24. str). Savezna ministarka za ljudska i prava manjina, Margit Savović, nakon posete Hrtkovcima u martu 1992. godine, izjavljuje kako se uverila da „organizovanog etničkog čišćenja nema, a da uvođenjem sankcija svima su ugrožena prava” (Korak prema istini, Sremske novine, 1680, 2. str). Bez obzira na ovako, može se reći, gotovo ležeran stav prepun birokratskih fraza, ipak su bile pojačane mere bezbednosti u Rumi i njenoj okolini.  

Otpora svim ovim događajima nije bilo mnogo, bar ne onog javnog i organizovanog, ali ga je ipak bilo. Zabeleženo je da je bilo pojedinačnih apela meštana ovog kraja da se obustavi nasilje prema odjednom „nepodobnim“ sugrađanima/kama. Tako dr Dimitrije Stojšić, u autorskom tekstu u Sremskim novinama iz jula 1992, između ostalog, piše:  

Srbima u Sr. Mitrovici, Slankamenu, Hrtkovcima, Golubincima, u Rumi, Srbima u celoj Srbiji, Srbima iz Krajina i iz Bosne, samo pokušavam reći: parčad od bombe u kućama naših sugrađana, u dvorištu katoličke crkve, ranila je Vaš i moj obraz cele Srbije. Od tih bombi, srećom još niko nije poginuo. Ako se to desi pored obraza biće uništena i naša istina i naša duša. Poslednji je čas da o tome mislimo. Krenemo li stazama kojima su u drugoj zemlji hodali monstrumi i sami ćemo to postati. (Sremske novine, Sačuvajmo obraz Srbije, br 1645, 2. str.)  

Kakav je efekat njegovog apela nije poznato ali u razgovoru s mojim sagovornicima/cama bilo je reči da su bili svedoci kako su se starosedeoci Rume neretko sukobljavali sa izbeglicama, ne samo verbalno, i sprečavali ih u nameri da njihove susede/ke isteraju iz vlastitih domova. Iz ovoga se može zaključiti da je, izvesnog, individualnog otpora bilo, ali nažalost, on je bio stihijski, očigledno kao proizvod ličnog moralnog i etičkog stava, a ne kao deo nekog organizovanog procesa. S druge strane, usledili su i pokušaji jednog dela intelektualaca/ki da se zaustavi ovo besramno nasilje, kao i da se cela stvar internacionalizuje kako bi se izvršio pritisak na državne vlasti da reaguju, ali i da se šira javnost upozna sa ovim događajima. Tako je na inicijativu Aleksandra Tišme već sredinom maja 1992. u Novom Sadu osnovan „Odbor za mir i toleranciju”. Takođe, grupa mirovnih aktivista/kinja iz Beograda, okupljenih u Beogradskom krugu i Civilnom pokretu otpora, u nekoliko navrata je tokom juna 1992. posetila Hrtkovce i u razgovoru s hrvatskim meštanima/kama, pružila im podršku i angažovala se kod vlasti i medija da se i njihova priča čuje. Nataša Kandić je pripremila nekoliko izveštaja o događajima iz Hrtkovaca i oni su poslati na niz relevantnih adresa, ali, kako stvari stoje, bez ikakvih rezultata. Jedan od takvih izveštaja je i pismo upućeno Skupštini Srbije i organizaciji Helsinki Watch, sredinom 1992. Uprkos njenim naporima da se čuje prava istina o događajima u Hrtkovcima i drugim vojvođanskim mestima, cela stvar se od strane zvaničnih organa relativizovala po starom dobrom receptu „a šta oni nama rade?” pa su joj tako iz MUP-a Srbije, „dobronamerno” sugerisali da je bolje da brine o Krajinama, a da sve što ima veze sa Hrtkovcima stavi na papir i pošalje sudu, pod uslovom da je advokat i da su je Hrtkovčani/ke ovlastili (Hrtkovci su blizu Beograda – pismo Skupštini Srbije i organizaciji Helsinski Watch, New York). Aktivnosti koje su organizovali i sproveli predstavnici/ce različitih nevladinih organizacija doprinele su da se o progonu i nasilju nad Hrvatima/cama u Hrtkovcima čuje i van atara ovog sela, čak i mnogo dalje, što zvanični organi nisu posmatrali sa odobravanjem. Tako je, na primer, savezna ministarka za ljudska i manjinska prava Margit Savović, prilikom jedne od svojih poseta Hrtkovcima u avgustu 1993, pored ostalog izjavila da „Hrtkovci nisu silazili s novinskih stubaca, zahvaljujući takozvanim braniocima ljudskih i manjinskih prava. Mesto je postalo sinonim nekog izmišljenog etničkog čišćenja. Ovo je lansirano u svetu i, naravno, to je međunarodna zajednica oberučke prihvatila. Takva gledišta poslužila su kao povod da bi se naša zemlja optužila za ugrožavanje i proterivanje nacionalnih manjina.” (Sremske novine, Hrtkovčani se bave sobom, 1699, 2. str)  

Posledica ove svojevrsne kampanje etničkog čišćenja koja se odvijala tokom devedesetih bila je da se veliki broj Hrvata/ica odselio, pa je tako, prema popisu iz 1991, na teritoriji opštine Ruma živelo 3810 stanovnika hrvatske nacionalnosti, dok je taj broj 2002. smanjen na 1987, odnosno za 47,85% (Dosje Hrvati u Vojvodini, 65. str). 

Druga polovina ove decenije protekla je  u nešto mirnijoj atmosferi, bez obzira na činjenicu da je u drugim delovima tadašnje Savezne Republike Jugoslavije dolazilo do ozbiljnih političkih kriza. Tako, za razliku od susedne Sremske Mitrovice gde su se opozicione partije svakodnevno sukobljavale sa opštinskim vlastima, u Rumi je lokalna vlast, koju je predvodio SPS, imala apsolutnu i neprikosnovenu kontrolu. Protesti opozicije bili su sporadični, slabo organizovani i bez većih efekata. Tokom NATO bombardovanja u Rumi je u nekoliko navrata bombardovana kasarna, ali se svakako najpoznatiji događaj dogodio 27. marta 1999. kada je u obližnjem selu Buđanovcima oboren avion F117. Početak novog veka Ruma je dočekala promenom opštinskih vlasti, pa je tako na izborima 2000. godine pobedila koalicija DOS, a za predsednika opštine izabran je Dr Dušan Stojković.