Borba sećanja: komunisti, četnici i voz 671
Sećanja u Prijepolju su podeljena, i predstave o prošlosti su – iako ne bez izvesne distance, posebno među mlađim sagovornicima/ima – često povezane a etničkom pripadnošću onog/one koji/a se seća. Dva su retka momenta u kome se taj jaz prevazilazi. Prvi se tiče sećanja na socijalistički period koji većina naših sagovornika/ca vidi kao vreme koje je bilo lepo, u kome nije bilo podela, vreme sigurnosti i blagostanja.
Rođena sam 1980. i odselili smo se iz Prijepolja pre nego što je sve krenulo. Zato je kod mene taj grad idealizovan preko svake mere, mesto gde sam odrasla… nisam shvatala te razlike, nama su razlike bile između bogatih i siromašnih.30
Sa setom se sećam tih vremena, nije bilo razlike među ljudima po nacionalnosti i veri. Mogli su da se slave svi praznici, laž je da se zabranjivao odlazak u crkvu ili džamiju. Fabrike su radile, grad se širio, kultura je imala svoju publiku, država je ulagala. Ako se priređuje izložba, red se čeka da se uđe. 31
Drugi se tiče ekonomskog sunovrata devedesetih godina i činjenice da su ljudi ostajali bez ikakvih sredstava za život.
Sve je bilo već na izdisaju…postojala je dijaspora, mahom bošnjačka, i tokom 1990-ih jedna od priča je bila da svaka bošnjačka porodica dobije od dijaspore 200 ili 400 nemačkih maraka, da su zato mnogo bogatiji od nas. Moji su naglo osiromašili, bili su potpuno pogubljeni. Većina ih je životarila na tim poslovima u preduzećima koja su nestajala, podjednako i u jednoj i drugoj zajednici. Ima i ljudi koji se, kad su im propale firme, nikad više nisu zaposlili, kao da im je izvučen tepih ispod nogu, zateturali su se i nisu se povratili nikad. 32
Sunovrat je bio baš brz, ali moji su se zaista trudili da ja to ne osetim, da imamo neki privid normalnog života. Narod je naglo krenuo da se vraća na selo, i to je mnoge ljude u Prijepolju održalo, jer nisu imali gde kada su se fabrike zatvorile. 33
U mojoj ulici radio se kabl za telefone, i diplomirani mašinski inženjer, moje godište, on je kopao taj kanal. Ljudi su radili sve što su mogli, samo da prežive. Imao sam situacije, kao direktor, da zaposleni uzme odmor, pa se ne javi ni posle šest meseci ili godinu dana, ali nismo hteli da raskidamo radni odnos. Jer smo znali da je ljude nevolja naterala, izdržavaju porodicu, snalazili su se na razne načine.34
Ono što je možda najizrazitija karakteristika lokalne kulture sećanja nije toliko zaborav (čak se može pomisliti da sećanja ima i previse), koliko selektivnost u onome što se pamti i kako se pamti. Ne postoji nijedna komemoracija, obeležavanje datuma iz prošlosti, spomenik, koji bi danas ujedinio obe zajednice. To naglašavaju i naši/e sagovornici/e:
Pre rata su postojale radničke igre, razne druge manifestacije, ali sada toga nema. Sva okupljanja su vezana za veru. Jednostavno, ima mnogo više „bošnjaštva” i „srpskosti”.35
Ovde je taj određeni stepen tolerancije postojan.(…) Nije da imaš zadnje misli o nekome, da pripremaš nešto, jednostavno imaš nešto što je za tebe, znaš da nije za njega i ne praviš od toga temu, jer znaš da možeš izazvati konflikt. Razlika sam bio svestan (…) kasnije sam shvatio da su ti sukobi rezultat narcizma malih razlika.36
Selektivnost i podeljenost oblikuje viđenja ne samo prošlosti devedesetih, već i prethodne istorije. Za dominantine nacionalne/nacionalističke narative,37 ta razlika se proteže na viđenje balkanskih ratova i međuratne Jugoslavije kao perioda u kome je počelo sistematsko nasilje nad muslimanskim i albanskim stanovništvom, zbog čega se značajan broj njih iseljava u Tursku; odnosno perioda oslobodilačkih ratova koji su omogućili spajanje starih srpskih zemalja s matičnom državom i olakšavali Srbiji izlazak na more (vid. Hall, 2000; Jelavich, 1983). Za jedan nacionalni narativ je period Drugog svetskog rata i osnivanje muslimanske policije koje su sarađivale sa fašističkim snagama posledica iskustva balkanskih, odnosno Prvog svetskog rata i odbrana od četničkih zločina, dok drugi insistira na saradnji lokalnog muslimanskog stanovništva, odnosno milicije, s ustaškim jedinicama i nemačkom vojskom (vid. Živković, 2011; 2017) i poziva se na potlačenost srpskog (siromašnijeg) od strane bošnjačkog (zemljoposedničkog) stanovništva.
Te kontroverze oko uloge različitih lokalnih vojski tokom ovog perioda, kao i uloge koju su ovakvi narativi imali u ratovima devedesetih, prisutne su i danas u razmišljanjima nekih naših sagovornika/ca:
Kada pričam sa nekim ljudima, svoje (nacionalističke) stavove pravdaju iskustvom iz Drugog svetskog rata. Kako se desila ta promena, od nepodeljene sredine ka izrazito podeljenoj? Bilo je dovoljno da se neke stvari poguraju, da se svi prisete Prvog i Drugog svetskog rata, handžar divizija i četnika. U mojoj porodici smo imali baš taj antifašistički narativ, Jabuka, Valter, ali odjednom počinju da se prisećaju kako su Muslimani uvek bili na strani okupatora.38
Jedan od mojih predaka bio je pripadnik muslimanske milicije, ljudi tvrde da bez njega bi Muslimani bili izbrisani s lica zemlje. Ali, postoje različite interpretacije o granicama koje su se prelazile u svim tim poduhvatima. Drigo svetski rat se uglavnom gledao kroz tu paradigmu pretka koji se borio za Muslimane (…) ali postoji jedan bosanski lonac glede svega toga u mojoj glavi, i nekako sam to potisnuo i rešio da preradim u neko drugo vreme. Neće biti lako da se suočim sa svim tim. Odrastao sam uz partizanske filmove, i bilo je tu i loših stvari, ali ta temeljna ideja ne može da bude toliko banalna i zla… imala je nešto što je moglo da ujedini ljude sa ovih prostora.39
O sukobu predstava o prošlosti i njihovom međusobnom isključivanju (i negiranju) svedoči i memorijalizacija u Prijepolju, odnosno spomenici koji su podizani nakon 1990-ih u gradu i okolini. Od početka devedesetih se i u Prijepolju, kao i drugim gradovima Srbije može uočiti proces nove interpretacije prethodne istorije. Taj proces, koji se dodatno ubrzava nakon 2000-ih, prati i podizanje i postavljanje različitih spomenika i spomen-obeležja. Kako Stojčić navodi: „Iako u Srbiji tokom devedesetih uglavnom nije bilo aktivnog uništavanja socijalističkog spomeničkog nasleđa, ono se prepuštalo propadanju, dok su se u mnogim gradovima u Srbiji istovremeno obnavljali stari i/ili postavljali novi spomenici i spomen-obeležja, posvećeni događajima i ličnostima nacionalne istorije iz predsocijalističkog perioda. Njihov fokus je prvenstveno na glorifikaciji oslobodilačkih ratova koji su vođeni u prošlosti i slavljenju ratničke tradicije Srba i njihovog slobodarskog duha, posebno I svetskog rata i, nešto manjoj meri, balkanskih ratova (1912-1913)“ (Stojčić, 2022).
U Prijepolju je ovaj trend itekako vidljiv u javnom prostoru. Tako je pored već postojećeg spomenika, podignutog nakon Prvog svetskog rata, majoru Iliji Radovanoviću Granatu, koji je, 1912, ušao u Prijepolje sa srpskom vojskom, 2012. podignut još jedan spomenik „u čast obeležavanja stogodišnjice od oslobođenja stare Srbije“. Podignut je na inicijativu Udruženja srpskih domaćina i postavljen kod ulaza u zgradu opštine.
Tradiciji oslobodilačkih ratova i narativu o srpskom stradanju vremenom se priključuju i spomenici kojima se obeležava prošlost devedesetih.40 Tako je, 1999, na magistralnom mostu koji je bio srušen u NATO bombardovanju, postavljena spomen–ploča u znak sećanja na taj događaj, a kod železničke stanice, 2003, podignut je spomenik u čast pripadnika oružanih snaga koje su stradale u ratovima 1990–ih. Ovaj spomenik podigla je opštinska organizacija SUBNOR-a. Na njemu stoji natpis „Palim junacima u ratovima 1991–2001. Zahvalna otadžbina Večna im slava“, kao i imena 15 nastradalih. Kao poslednja godina sukoba navodi se 2001, jer je jedan od stradalih poginuo 2001. na jugu Srbije, u Kopnenoj zoni bezbednosti tokom sukoba sa Oslobodilačkom vojskom Preševa, Bujanovca i Medveđe.
Spomenik otmici u Štrpcima, događaju koji duboko obeležava sećanje na devedesete u Prijepolju, podignut je 2009. Nalazi se na desnoj strani Lima, na početku mosta koji (simbolično) vodi ka memorijalnom kompleksu posvećenom Prijepoljskoj bici, 4. decembra. Izgradnju spomen ploče pomogla je lokalna vlast, ali uz ograđivanje da se upišu imena isključivo otetih i ubijenih građana Prijepolja, ne i ostalih žrtava. Godišnjica otmice zvanično se obeležava komemoracijom pored spomen ploče u kojoj učestvuju porodice ubijenih, organizacije civilnog društva, kao i predstavnici lokalne vlasti.41 Takođe, postoji i komemoracija pod nazivom „Štrpci bez mezara“ koju organizuju Bošnjačka kulturna zajednica i Islamska zajednica u Srbiji. Zločin u Štrpcima, prema njima, predstavlja deo istorijskog kontinuiteta nasilja i zločina nad muslimanskim/ bošnjačkim stanovništvom. 42
Utisak je da je u svakodnevnom životu građana/ki u Prijepolju period 1990-ih tema koja se izbegava (posebno ako su sagovornici/ce oni „drugi“). Kako to naši/e sagovornici/e formulišu:
Nisam nikada s prijateljima pričala o tome, više se sećamo igre iz detinjstva. Ne bih htela da razgovaram o tome, ni s kim od njih. Možda, znam da je moja majka od svog tog stresa i stradala, ali… krivi smo svi, ne znam šta da kažem. Nismo krivi svi, ali ajde…43
Često se razgovara u rukavicama. Ne znam da li se plaše, da se ne povrede međusobno, svakakvih ljudi ima, ima stvari koje se stavljaju pod tepih, kad-tad izađe na videlo, sve se to vrati…44
Prećutkuje se ono gde ima krivice bilo čije, ignoriše se i ostaje u zapećku, ublažiće se; ona druga strana će se složiti, jer će već u sledećoj rečenici i ona da se nađe u toj situaciji.45
Spomenik otmici u Štrpcima, događaju koji duboko obeležava sećanje na devedesete u Prijepolju, podignut je 2009. Nalazi se na desnoj strani Lima, na početku mosta koji (simbolično) vodi ka memorijalnom kompleksu posvećenom Prijepoljskoj bici, 4. decembra. Izgradnju spomen ploče pomogla je lokalna vlast, ali uz ograđivanje da se upišu imena isključivo otetih i ubijenih građana Prijepolja, ne i ostalih žrtava. Godišnjica otmice zvanično se obeležava komemoracijom pored spomen ploče u kojoj učestvuju porodice ubijenih, organizacije civilnog društva, kao i predstavnici lokalne vlasti.41 Takođe, postoji i komemoracija pod nazivom „Štrpci bez mezara“ koju organizuju Bošnjačka kulturna zajednica i Islamska zajednica u Srbiji. Zločin u Štrpcima, prema njima, predstavlja deo istorijskog kontinuiteta nasilja i zločina nad muslimanskim/ bošnjačkim stanovništvom. 42
Utisak je da je u svakodnevnom životu građana/ki u Prijepolju period 1990-ih tema koja se izbegava (posebno ako su sagovornici/ce oni „drugi“). Kako to naši/e sagovornici/e formulišu:
Nisam nikada s prijateljima pričala o tome, više se sećamo igre iz detinjstva. Ne bih htela da razgovaram o tome, ni s kim od njih. Možda, znam da je moja majka od svog tog stresa i stradala, ali… krivi smo svi, ne znam šta da kažem. Nismo krivi svi, ali ajde…43
Često se razgovara u rukavicama. Ne znam da li se plaše, da se ne povrede međusobno, svakakvih ljudi ima, ima stvari koje se stavljaju pod tepih, kad-tad izađe na videlo, sve se to vrati…44
Prećutkuje se ono gde ima krivice bilo čije, ignoriše se i ostaje u zapećku, ublažiće se; ona druga strana će se složiti, jer će već u sledećoj rečenici i ona da se nađe u toj situaciji.45
Važno je naglasiti i da počinioci zločina u Štrpcima još nisu kažnjeni, da porodice ubijenih nemaju status civilnih žrtava rata, kao i da još nisu pronađeni ostaci većine ubijenih. Pravosnažno su osuđeni samo Nebojša Ranisavljević 2002. i Mićo Jovičić, 2016, obojica u Crnoj Gori. U zajedničkoj akciji tužilaštava za ratne zločine Srbije i BiH, 2015. uhapšeno je 15 lica zbog sumnje da su učestvovali u otmici u Štrpcima. Pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, pokrenut je postupak protiv Gojka Lukića, Ljubiše Vasiljevića, Duška Vasiljevića i Dragane Đekić, ali proces još nije okončan. Nađeni su posmrtni ostaci četiri žrtve, ali porodicama žrtava nije dodeljen status civilnih žrtava rata, jer se zločin desio na teritoriji druge države (BiH).46 Milan Lukić i njegov brat Sredoje su, 2009, osuđeni za ratne zločine u Višegradu (BiH) pred sudom za ratne zločine u Hagu. Za otmicu u Štrpcima i Sjeverinu nisu odgovarali.47
Spomenik koji iskače iz oštre etničke podele koja obeležava kulturu sećanja u Prijepolju postavljen je 2012. ispred Muzeja Prijepolja. Pod nazivom „Majka Ruža s dva sina, Lukom i Alijom“ autor Goran Čpajak predstavio je porodicu Pejović: majku Ružu s dva sina, Lukom i Alijom. Kako navodi jedan od sagovornika/ca:
To je fotografija jednog od prvih pravnika rođenih u Prijepolju, koji se zvao Andrija Bogdanović. Rođeni su kao Srbi pravoslavci, ali u nekom trenutku je Risto promenio ime u Alija, ali je ostao u dobrim odnosima sa majkom i bratom. Neka priča koja simboliše to jedinstvo različitih konfesija u Prijepolju. Sve i da nije tako, to je dobra stvar, jer je afirmativno i podstiče na dobre stvari.48
Iako ostaje u etno-verskim okvirima, ovaj spomenik podseća na deo istorije koja je izbrisana i/ili marginalizovana u različitim preradama prošlosti tokom prethodnih više od trideset godina – onu istoriju koja se odnosila za zajednički život i intenzivnu razmenu između različitih zajednica u Prijepolju.
Upadljivi primeri prerade prethodne istorije tako da se uklopi u novu etnonacionalnu viziju prošlosti su intervencije na manastiru Mileševa, kao i na ranije pominjanom, Memorijalnom kompleksu „Boško Buha“ na Jabuci.
Manastir Mileševa, koji se nalazi u okolini Prijepolja, potiče iz XIII veka i zadužbina je Vladislava Nemanjića. Jedna od najlepših freski srednjevekovnog crkvenog slikarstva, „Beli anđeo na Hristovom grobu” nalazi se upravo u ovom manastiru. Za stanovnike/ce Prijepolja, on je predstavljao zajedničku baštinu, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Međutim, ovaj odnos prema Mileševi drastično se menja s dolaskom Filareta na mesto mileševskog vladike 1999. On je do tada već izgradio reputaciju sveštenog lica s mitraljezom i bliskog saradnika tadašnje političke elite.49 Uz finansijsku i svaku drugu podršku državnih struktura, Filaret značajno menja izgled, ali i smisao manastira: grade se: veliki konak i ribnjak, dodaju se novi spomenici. Ispred samog ulaza u manastir postavljena je bista od stakla na kojoj je predstavljen Beli anđeo.50 Kako navode neki od naših sagovornika/ca:
1990-ih dolazi Filaret i praktično preuzima svu vlast u opštini. Manastir počinje da se „sređuje”, i sećam se kad su se radila iskopavanja u porti, ukazali su se temelji nečeg starijeg, konaka verovatno. Umesto da se ti ostaci sačuvaju, konzerviraju, nadograđeni su novi temelji. S koleginicom (…) sam se zatekao u manastiru kada je rađen taj reljef, to mi je posebno gadno. Pitali smo vajara zašto to radi, on je rekao, ‘vladika nam je rekao da radimo, nama je bitno pare da uzmemo’.51
Kakvu ti poruku šalješ bošnjačkom stanovništvu kada dovodiš Filareta za vladiku mileševskog? Kao da su Muslimani gosti, a mi smo gazde, i koliko mi pustimo lanac, toliko se oni kreću.52
Kod ulaza u manastirski kompleks, vladika Filaret podiže i spomenik žrtvama komunističkog terora: isti takav spomenik nalazi se i u okviru memorijalnog centra „Boško Buha“ na Jabuci. Spomenik žrtvama komunizma na Jabuci podignut je 2001, uz obrazloženje da se njime obeležava stradanje, kako je na skupu na Jabuci rekao Novica Stanić, potpredsednik Srpske narodne stranke „onih koji su ubijeni samo zato što su voljeli svoj dom, svoju otadžbinu, svoga kralja i svoju vjeru. I da pridružim svoj stid opštoj sramoti što to činimo posle 55 godina.”53 Prema rečima Dragoljuba Šljukića, predsednika Odbora za podizanje spomenika: “U ratu je stradalo 1.700 Prijepoljaca. Nemci su ubili 354, Italijani 109, muslimanske milicije 163, regularna jugoslovenska vojska u otadžbini 187, a ostalo, oko 900 ljudi – komunisti, više oni no svi ostali zajedno”.54
Pored ovog spomenika, u okviru memorijalnog centra podignuta je i crkva Proroka Ilije, građena na osnovu dobrovoljnih priloga u periodu od 2007-2011.
Čini se da nije slučajnost što su ovaj spomenik i crkva podignuti baš na mestu pogibije jednog od najvećih partizanskih heroja iz Drugog svetskog rata, pionira bombaša Boška Buhe. Jabuka se može posmatrati i kao fizički prostor u kome se odvija bitka između međusobno suprotstavljenih sećanja vezanih za Drugi svetski rat. Sam memorijalni kompleks tokom devedesetih je prepušten propadanju. U jednom periodu tokom devedesetih u njemu su bile smeštene izbeglice, a, nakon njihovog odlaska, centar je potpuno napušten.
Postavka Muzeja pionira još uvek nalazi u drvenoj baraci na Jabuci. Postojala je inicijativa da se Muzej preuredi u „Muzej deteta” koji bi predstavio zloupotrebu „dece kroz vekove”. Prema rečima Slavoljuba Pušice, direktora Muzeja u Prijepolju: „Nekadašnju postavku o zločinima nad decom u Drugom svetskom ratu i antifašističkim porukama obogatili bismo novim eksponatima i svedočanstvima – od danka u krvi, odvođenja dece za vreme janičara i Osmanlija, do stradanja kroz naredne vekove, pa u Jasenovcu i drugim stratištima… Bile bi to opomene odraslima da deca treba da imaju detinjstvo, igru, knjige, a ne puške i rat. Iz stare postavke bismo izostavili ideološke sadržaje i trofejno oružje.”55 Ova inicijativa nije zaživela, niti su eksponati izloženi u Muzeju Prijepolja. Prodaja Memorijalnog centra pokušana je dva puta (2019. i 2022) ali bezuspešno; oba puta zbog pritiska i negodovanja javnosti.56