Ako bismo parafrazirali čuvenu Gramšijevu rečenicu o starom koje umire, a novom koje još ne može da bude rođeno, mogli bismo reći da je u slučaju Zrenjanina staro „moralo“ da umre, da bi se na njegovim ruševinama ubrzo kočoperilo „novo“. „Novo“ koje ne polaže mnogo na „stare“ i „prevaziđene“ vrednosti jednakosti i socijalne pravde, novo koje u ime napretka, privrednog rasta, investicija i otvorenog tržišta u svojim halama drži ljude kao zarobljenike/ce, koji ne samo da nemaju osnovna radna prava, nego nisu u mogućnosti ni da napuste zemlju u kojoj su se obreli.
Devedesete su bile godine tokom kojih je u Srbiji, pa tako i u Zrenjaninu, u teškim mukama umirao socijalistički društveno-ekonomski poredak, čemu su kumovali ratovi, potpirivanje međuetničke mržnje i netrpeljivosti, privatizacije, pretvorbe i transformacije vlasništva. Kao neka vrsta sedativa, odnosno priprema za te bolne rezove čiju su najveću cenu platili radnici/e i najsiromašniji delovi društva, stvaran je i novi poredak sećanja koji je, osim isturanja nacionalnog i nacionalističkog u prvi plan, takođe delegitimizovao i antifašizam i socijalizam, i otpisao ih kao nepoželjne, neprijateljske i opasne za slobodu i dobrobit „našeg“ naroda.
Današnji poredak sećanja na sličan način čuva ispoliranu, nepotpunu i navodno herojsku sliku devedesetih kao godina kada se naš, srpski (!) narod borio ne samo za nacionalnu slobodu i ponos, već i za puko preživljavanje i izbavljenje od decenijskog „terora“ komunizma.
Staro i „nenormalno“ zato je moralo da umre, ali ne prirodnom smrću, već kroz čin ozbiljnog političkog i ekonomskog nasilja, kako bi nas novo odvelo korak bliže svetloj budućnosti i „normalnosti“ ka kojima ćemo koračati Avenijom Linglong. I drugim sličnim avenijama.