Potisnuto sećanje – antiratni otpor u Zrenjaninu

Suprotno uvreženoj tvrdnji da su ratovi devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije bili eksplozija potisnute i duboko ukorenjene etničke mržnje, iskustva, još živa sećanja, aktivistički arhivi i jedan važan deo korpusa akademske proizvodnje znanja podsećaju nas da je ta slika bila mnogo kompleksnija i daleko od istine. Ne samo da dobar deo stanovništva nije bio spreman da ratuje, već su postojali/e i javno delovali/e mnogi/e pojedinci/ke koji su se ratu i ratnoj politici otvoreno suprotstavljali/e. Devedesetih se u zemljama bivše Jugoslavije, a posebno u njihovim glavnim gradovima, odvijala živa antiratna aktivnost usmerena ka osujećenju napora elita da obezbede podudarnost etničkog identiteta i političkog stava (Bilić 2015, 23). 

Iako je tokom druge polovine dvehiljaditih zabeležen značajniji porast interesovanja za proučavanje, analizu i mapiranje različitih mirovnih, antiratnih, feminističkih inicijativa na postjugoslovenskim prostorima, ipak je glavnina tih analiza bila fokusirana na dešavanja u glavnim gradovima (Zagrebu, Beogradu, Ljubljani, Sarajevu). Ono pak što se dešavalo u manjim mestima uglavnom je ostalo nedovoljno istraženo i nedovoljno dokumentovano na jedan sistematičan način. Ni Zrenjanin tu nije izuzetak, iako možemo reći da dokumenata i pisanih tragova o antiratnim naporima stanovnika/ca ovog grada ima mnogo više u poređenju s nekim drugim mestima u Srbiji. Osim ličnih svedočenja i priča, dostupnih video materijala, pregršt informacija o konkretnim antiratnim akcijama, njihovom sadržaju, toku, reakcijama javnosti može se naći u ukupno 36 brojeva lista „Bečkerek“ koji je izlazio tek nešto više od deset meseci tokom 1991.  

Posmatrano s distance od trideset godina u zrenjaninskim antiratnim akcijama uočava se izrazita heterogenost njihovih aktera/ki, različiti nivoi „promišljenosti“ ove vrste političkog delovanja, izražen stepen afektivnog političkog delovanja, tako da se može reći da istovremeno postojanje i „antiratnih“ i „mirovnih“ aktivnosti delimično postoji i ovde, i da se one prožimaju i preklapaju u velikoj meri. Pomenutu distinkciju postavlja Bilić, kada tvrdi da antiratni aktivizam ima dvosmislen koncept, i da se može odnositi kako na opšti otpor ratu, tako i na civilni angažman s izrazito ličnom/lokalnom dimenzijom. S druge strane, mirovni aktivizam ima izraženu vrednosnu dimenziju, koja je oličena u principu da se vojna sredstva ne smeju koristiti za rešavanje konflikata (Ibid, 24). 

Prvi i najsnažniji glasovi otpora ratu i nastupajućem nasilju javljaju se već u junu 1991, tokom prvih mobilizacija. Protivljenju mobilizaciji i slanju mladih vojnika i rezervista na ratišta, najpre u Sloveniju, a potom i Hrvatsku, prethodili su meseci izuzetno snažne proratne propagande i nacionalističke mobilizacije. Gotovo svi mediji koji su tada bili pod kontrolom države složno su pozivali na neophodnost odbrane ugroženog srpskog naroda u različitim republikama tadašnje SFRJ. Pozivanje na odbranu i očuvanje Jugoslavije bilo je korišćeno kao parola iza koje su stajali do tada nezabeležena nacionalistička propaganda i sveopšta militarizacija društva. Kao psihološki podsticaj ovim proklamovanim političkim ciljevima upotrebljavane su scene i slike zločina iz Drugog svetskog rata koje su imale svrhu da ljude podsete na šta su sve „oni“ spremni. Zloupotreba trauma bila je opšte mesto u medijskoj slici tih dana, a vrlo brzo se s reči i slika prešlo na dela, pa su već u rano leto 1991. počele prve masovne mobilizacije u gradovima širom Srbije. Vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka, ali i rezervisti u velikom broju su dobijali vojne pozive, bez ikakve jasne informacije gde odlaze i na koliko dugo. Potresne scene roditelja, prvenstveno majki koje se protive slanju svoje dece u rat, sačuvani su u dokumentarnom videu „Antiratna akcija u Zrenjaninu“ (Youtube link). Grupa građani/ki, okupila se tada ispred kasarne odakle su mladi vojnici i rezervisti bili transportovani u Sloveniju i Hrvatsku.  

„Ne damo odavde našu decu, ubijte nas, bićemo mrtvi, decu ne damo. Nemamo gde da ih šaljemo, nemamo kome da damo našu decu. 

Je l’ vidite vi kakva je mržnja ušla u narod, ali to su oni zamesili, niko drugi… Moj je brat od tetke Hrvat po naciji, pa imam zeta Slovenca, pa imam brata u Sloveniji… pa zar tako treba da nas se omrzne, jedan protiv drugog da idemo, da ginemo. 

Ja smatram da treba da ostane jer šest godina moj sin ne radi nigde, a niko nije zvao – hajde sine, dođi da radiš, a sad kad treba da ide da ratuje, sad došli su odma’.“ 

Ovim rečima izrečenim s jako puno emocija i pod vidljivim tenzijama, kontrastirano je nekoliko osoba u uniformama tadašnje JNA koje su pokušavale da osiguraju da kamioni s vojnicima i rezervistima nađu svoj put na izlasku iz kasarne. Bila je ovo prva antiratna akcija u Zrenjaninu, potekla ne iz promišljenog pacifizma ili čina svesnog političkog delovanja, već iz lične muke, revolta, žestokog i razdirućeg osećaja nepravde nad, kako je neko na snimku prokomentarisao, „decom od 20-25 godina“. S današnje distance možemo slobodno reći da je bila reč o političkom činu „par excellence“ koji je utro put nekim naredim antiratnim i mirovnim akcijama. 

Zabeležen je događaj kada se, u julu 1991, ispred gradske kuće u Zrenjaninu okupilo na stotine ljudi, zajedno s rezervistima koji su se vratili „s vojne vežbe“ i tom prilikom su izrazito negodovali i spalili otetu hrvatsku šahovnicu ispred Gradske kuće u Zrenjaninu. Zastava je oduzeta hrvatskim vojnicima negde kod Erduta, a jedan mladi rezervista svedoči da je „video više mrtvih nego živih“ na onome što su tadašnje vojne vlasti u vojnim knjižicama evidentirale kao „vojnu vežbu“ (sic). Euforija je bila osetna, a na licima vojnika koji su se tek vratili s navodne vojne vežbe, svedočeći o mrtvima, smradu koji se širi svuda, mitraljeskim mecima koji zvižde oko njihovih glava vidi se i ono što ćemo, tek mnogo, mnogo godina kasnije stidljivo početi da nazivamo post-traumatskim stresnim poremećajem. U takvoj atmosferi tuge, besa, očaja, straha, euforije i opšte pometnje, iz Zrenjanina u rat je otišlo, prema nekim nepouzdanim izvorima (pošto pouzdanih nema), oko osam i po hiljada Zrenjaninaca, i to u roku od dva-tri dana (Vojnović 2007, link). 

Nakon toga, usledile su organizovanije i planiranije antiratne akcije od kojih je jedna od prvih i najmasovnijih bila organizovanje potpisivanja peticije protiv mobilizacije u julu 1991. Potpisi su se prikupljali u samom centru grada, a na punktove za prikupljanje potpisa dolazili su i antiratni aktivisti/kinje i iz drugih gradova, prvenstveno Beograda. Na transparentima ispisanim rukom mogle su se videti razne mirovne poruke, a na jednom od njih je, uz fotografiju poginulog čoveka, pisalo „Pomen žrtvama Franjinog i Slobinog rata“. I pored izuzetno visokog odziva na mobilizaciju u Zrenjaninu, prema nekim izvorima, reč je bilo o skoro 90% (Vojnović, link), pčdosta se ljudi odazivalo na ove antiratne akcije, puno je potpisa sakupljeno, a ulice Zrenjanina svakodnevno su i danima bile ispunjene antiratnim parolama, dečijim crtežima koji su pozivali na mir, mogli su se čuti govori, čitanje antiratnih poruka i slično. Ovako masovno i istrajno prisustvo antiratnog govora i delanja u javnom prostoru moglo se videti tek u još nekoliko gradova u Srbiji (Pančevo, Vršac, Beograd). Vrhunac ove antiratne delatnosti dogodio se u julu i avgustu 1991. Pored već pomenutih aktivnosti, zabeleženo je i organizovanje rok koncerta „Dajte šansu miru“ 23. i 24. avgusta 1991. Na tom koncertu svirali su gotovo svi rok muzičari/ke iz Zrenjanina, a o samom koncertu u listu „Bečkerek“ zapisano je:  

„Bukvalno sve što ispunjava osnovne kriterijume za izlazak na binu odazvalo se pozivu… Tek stasale junoše i veterani punih osam sati iskušavali su se u spomenutoj bašti prepunoj istomišljenika. Više od hiljadu Zrenjaninaca izjasnilo se ZA samim prisustvom događaju“ („Bečkerek“, 27. 8.1991). 

Uvid u julska i avgustovska izdanja lista „Bečkerek“ odaje utisak da su antiratna dešavanja u gradu tada bila jedna od važnijih tema kojoj su čak posvećivane i naslovne stranice. Vesti o antiratnom otporu, ne samo u Zrenjaninu već i u drugim krajevima Srbije i tadašnje SFRJ bile su praćene vestima o stagnaciji, propadanju i urušavanju zrenjaninske privrede. Gotovo da se može opipati tadašnji strah od neizvesne ekonomske budućnosti i sve težeg preživljavanja hiljada ljudi, udružen sa strahom od rata, razaranja i nepotrebnih smrti. Kao ilustracija takvog osećaja u jednom broju lista pojavila se karikatura praćena tekstom „Neko ratuje, neko gladuje“. A najviše je ipak bilo onih koji su u isto vreme i „gladovali“ i bili pozivani da ratuju. U tom smislu je, posebno iz današnje perspektive, jako zanimljiva vest koju ovaj list donosi u svom izdanju od 27. avgusta 1991. U dnu druge strane tako se našla mala vest pod naslovom „Mir pre svega“ a u kome se izveštava o karavanu radničke solidarnosti koji će od 12. do 14. septembra boraviti u Zrenjaninu. Izveštava se da će karavanu prisustvovati radnici iz zbratimljenih gradova: Kamnika, Gornjeg Milanovca, Kotora, Peći, Travnika, Slavonske Požege, Strumice i Zrenjanina, a da će teme neophodnosti zalaganja za mir svakako biti zastupljene tokom susreta.  

Međutim, kako je rat odmicao, a ratni užasi postajali sve opipljiviji, ali i normalizovani na neki način, ljudi se suočavali s narastajućim siromaštvom i nemilosrdnom ekonomskom krizom, tako je i antiratni entuzijazam splašnjavao i bivao izmešten sa ulica i otvorenih, javnih prostora, u manje zatvorene prostore gde su se organizovale tribine, razgovori, okrugli stolovi. Jedan od prostora u kojima su se tokom devedesetih, a i kasnije, održavale mnoge antiratne aktivnosti bio je čuveni zrenjaninski klub „Zeleno zvono“ koji služi kao jedan od autonomnih i nezavisnih gradskih prostora u kojem su se okupljali ljudi koji su se ratu protivili i smatrali svojom dužnošću da na neki način izraze svoje javno protivljenje ratnoj politici i njenim tragičnim posledicama. Tu su organizovane tribine, razgovori, izložbe, koncerti koji su imali antiratnu, antinacionalističku i antimilitarističku poruku. Prvobitno smešten u kući u zrenjaninskoj Prvomajskoj ulici broj 16, ovaj klub jedno je od mesta na (zamišljenoj) zrenjaninskoj mapi otpora. Tokom NATO bombardovanja 1999, ovaj klub je u dva navrata napadnut od strane maskiranih osoba koje su rafalnom paljbom izrešetale klub, a kuća je 2006. zapaljena, nakon čega je klub preseljen na drugu lokaciju u najužem centru grada da bi definitivno bio zatvoren 2016. Na zgarištu bivšeg kluba tokom dvehiljaditih godina su organizovane različite vrste aktivnosti – performansi i razgovori11 koji su poslužili reaktualizaciji priče o antiratnom otporu i važnosti propitivanja korena i uzroka rata, ali i značaja koji je antiratni otpor imao za političko organizovanje mnogih kasnijih grupa, inicijativa i pokreta. Antiratno organizovanje koje je započelo u junu 1991. bilo je na mnogo načina afektivno, pa možda i stihijsko političko delovanje koje, iako još nije doživelo svoju punu revalorizaciju i zadobilo društveno priznanje kakvo zaslužuje, ipak jeste poslužilo nekim kasnijim grupama političkih radnika/ca kao inspiracija, ohrabrivanje i podsetnik na važnost i neophodnost organizovanja čak i u najtežim vremenima. Mnoge od kasnije nastalih inicijativa, grupa i kolektiva nastajali su, između ostalog, i na tragu ovog pionirskog rada i važnog aktivističkog nasleđa (Zrenjaninski socijalni forum, Roza – grupa za radna prava žena itd). 

Zanimljivo je kako najistaknutiji/e antiratni/e aktivisti/kinje iz Zrenjanina gledaju na svoj angažman početkom devedesetih s vremenske distance od nekoliko decenija. Tako u već pomenutom dokumentarnom video zapisu Radivoje Vukić kaže:  

Pravo da ti kažem, ja sam mislio da to nema nikakvog efekta u stvari, ali da se nešto mora učiniti. Da se sedi samo tako, i da se gleda šta se dešava okolo, to tek nije imalo nikakvog smisla. Znači nešto sam morao učiniti, zbog sebe prvenstveno, a da li je to imalo nekog uticaja, nekog efekta, pokazalo se kasnije da nije, naravno. 

Istraživanja i mapiranja poput ovog čiji je ovaj tekst deo zamišljena su i kao način revalorizacije ovih napora, ne u cilju njihovog glorifikovanja i romantiziranja, odnosno onoga što neki autori nazivaju „fetišizmom margine“, koji prihvata nebitnost pokreta koji analizira, a usput ih proslavlja kao svete izgubljene bitke (Gordy u: Bilić, 2015), već kao priznanje da politički rad koji danas radimo nije nastao ni iz čega, već ima solidno i dobro utemeljenje u političkim akcijama ovog tipa, koje su i danas nedovoljno istražene i priznate.