Povratak u prošlost: Prijepolje tokom 1990ih

U oktobru 1991, Stranka demokratske akcije i Muslimansko nacionalno vijeće organizuju referendum, na kome se glasalo o autonomiji Sandžaka. Međutim, referendum je proglašen ilegalnim, a rezultat – izglasana autonomija – nije prihvaćen. Čelnici Stranke demokratske akcije su uhapšeni, i 1994. protiv njih je pokrenut sudski proces  pod optužbom da su narušili teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). Ipak, izborima 1996. Sulejman Ugljanin, jedan od političkih lidera SDA koji je do tada boravio van zemlje, osvaja lokalnu vlast. Naredne godine Vlada Srbije proglašava vanredno stanje u Sandžaku, uz obrazloženje da je „lokalna uprava izazvala nacionalnu i versku netrpeljivost, tako što je na zgradu opštine stavljena zastava SDA, i to između zastava Srbije i Jugoslavije.“16 

Političke konflikte pratile su i jake etničke tenzije između srpske i bošnjačke zajednice, posebno s početkom ratova u Hrvatskoj (1991) i Bosni i Hercegovini (1992). Položaj Bošnjaka/inja u Sandžaku znatno se pogoršao, što zbog opšte ekonomske krize, što zbog zastrašivanja koje su sprovodile policija, vojska i razne paravojne formacije. Veliki broj njih će se u ovom periodu (trajno) iseliti iz Sandžaka.17 

Na žalost, Prijepolje nije bilo izuzetak. O atmosferi u gradu tih godina, govore i naši sagovornici/e, koji pripadaju različitim generacijama i etničkim grupama: 

U jesen 1991, ispraćao sam neke svoje drugove, znam ih ceo život, na ratište u Vukovar. Svi su odavde otišli s petokrakama na čelu, vratili se s kokardama. Ko nije imao kokardu, nije imao ništa na glavi. Nismo se pozdravljali… nastavio se neki odnos, postojala je neka komunikacija, posebno među gradskom rajom. Ali ovi “đilkoši”, sa sela, oni su imali problem s urbanom sredinom, dolazili su nakon Titove smrti, i samo se nešto preokrenulo njima. U samom Prijepolju, nije bilo incidenata, nijedan eksces se nije desio na nacionalnoj osnovi, nismo dali, ni Srbi ni Muslimani. 18  

Bile su ogromne čistke, u svim javnim preduzećima, Muslimani su dobijali otkaze…počinju da dolaze izbeglice sa strane. Nešto je počelo da se menja. Prvo, svi moji rođaci su se krstili, iako niko nije slavio slavu; promenio se jezik, počelo je “pomozi Bože”, “Selam alejkum”…Već 1993, kada bismo otišli dole, postojala je podela između srpskih i muslimanskih kafića. Pevaju se četničke pesme na ispraćaju…19 

Moram da kažem da se ja nikada nisam osetila odvojenom, zato što ih je, ja mislim, uvek držala neka tradicija, svi se znaju… taj mir je Srbima i Bošnjacima bio važan. Nikad me nije bilo strah, ja sam bila jedina muslimanka u komšiluku, najbolji drug mi je bio Srbin. Ali, istovremeno, znamo da je njegov otac „vikendaš”, da ide na ratište u Hrvatsku. I sećam se jednog događaja. Bila je 1993, leto. Nama u kući otvoreni prozori, i odjednom parkira se bela limuzina tik pred našu kapiju. Izlazi čovek u belom odelu, moja majka kad ga je videla, prebledela je. Bio je Arkan, došao kod nekog komšije. Ona se izbezumila, mene poterala kod sestre, zatvara prozore, a on joj dobacuje: “Neka gospođo, sve je u redu, sad ću ja da idem.“ Jedva se oporavila od toga.20  

Događaj koji je ostavio dubok trag na lokalnu zajednicu u Priboju bila je otmica u Štrpcima, u februaru 1993, u  kojoj je stradalo i petnaestoro stanovnika/ca Prijepolja. Dvadeset putnika (bošnjačke nacionalnosti, jedan putnik hrvatske nacionalnosti i jedan putnik nepoznatog porekla) legitimisani su i izvedeni iz voza koji je vozio na relaciji Beograd–Bar, u mestu Štrpci, na teritoriji Bosne i Hercegovine. Odatle su odvedeni u mesto Prelovo kod Višegrada, gde su u lokalnoj osnovnoj školi prebijeni i opljačkani. Odmah su prebačeni u selo Mušići, i ubijeni. Tela su bačena u Drinu. Mediji su izvestili o otmici dan kasnije, porodice ubijenih u Srbiji i Crnoj Gori sastaju se sa Slobodanom Miloševićem i Dobricom Ćosićem, tada predsednikom SRJ. Zvanični stav državnih institucija bio je da je reč o događaju koji je bio neplaniran, za koji se nije moglo znati. Ipak, imajući u vidu da se, 1992, desio sličan zločin u Sjeverinu,21 kao i da su se u trenutku otmice u vozu nalazili i pripadnici zvanične policije, postoje jasne indicije da je reč o planiranom, prećutno odobrenom terorističkom aktu paravojne formacije Osvetnici, pod vođstvom Milana Lukića (odgovorni i za otmicu u Sjeverinu).22  

Čak ni danas, 29 godina kasnije, ovaj događaj nije „laka“ tema za razgovor sa stanovnicima/ama Prijepolja, jer za neke od njih i dalje predstavlja traumatično iskustvo.   

Za Štrpce smo saznali iz novina, neke ljude smo znali. Niko ništa tada nije znao, niko ništa nije hteo da govori. Sećam se da smo se nakon toga nekoliko puta vozili tim vozom do Beograda. Jednom je voz stao u Štrpcima, iako tamo nije stanica, čule su se čizme kako gaze po onom kamenju. Bila sam užasno uplašena, otvorili su vrata kupea, pogledali i zatvorili. Nisu nas legitimisali.23 

Došao sam da popijem kafu s ljudima, i primećujem da nema ljudi koje znamo, konobarica je plakala… Okupili smo se ispred opštine, tražimo da dođe Milošević. Kad, čujem vozača jednog, vunene čarape, kožna jakna, viče: “Majku im jebem, da doćeramo šleper da pobijemo sve!” Ljudi su reagovali, on se branio da se šalio, ali nije se šalio (…) To je to selo, nešto se probudilo u tim ljudima jer ne poznaje istoriju Prijepolja, došao da kolje baliju Turčina. Posle toga, ništa, ljudi nazad na posao, ali se osetilo da su počeli da odlaze iz grada.24 

Posebno zastrašujući efekat na ubrzavanje iseljavanja bošnjačkog stanovništva, prema rečima jedne naše sagovornice, imao je genocid u Srebrenici (BiH), 1995.  

Kada se desila Srebrenica, dosta moje braće je prebeglo. Počelo je Prijepolje da se osipa, jer smo imali situaciju da su četnici tu, kod Priboja. Narod je bežao ili u inostranstvo, ili na selo, i nisu se spuštali. Takođe, 1991. ih je dosta otišlo, bežali su od mobilizacije. Prodavale su porodice sve što su imale, zaduživale se kod zelenaša da bi ih poslali vani.25 

Bombardovanje 1999. dodatno je otežalo život u gradu i pojačalo emigraciju bošnjačkog stanovništva iz grada. Prema sećanjima nekih sagovornika, Bošnjaci tada nisu ni pozivani u rezervni sastav vojske, a mnogi su dobijali otkaze jer se nisu javljali na posao, niti su se vraćali u grad. Jedan od sagovornika to formuliše na sledeći način: 

Mi smo imali odred koji je ovde formiran i koji je 1991. otišao u Vukovar. Bilo je strahova, ali nije on imao vatrena dejstva, to je bio rezervni odred. I tu je bilo i Srba i Muslimana. Ali, onda je bilo i onih koji nisu hteli u srpsku vojsku. Ima i onih koji su stradali, na to ukazuje spomenik kraj železničke stanice. Mnogi su otišli u inostranstvo, osetili neki strah, posebno krajem 1990-ih, nakon bombardovanja. Da li je to ispravno ili ne … u našoj brigadi tokom bombardovanja nije bilo Muslimana, nisu bili pozivani, to je bila odluka s vrha.26 

Zanimljivo je da se jedan od sagovornika mlađe generacije bombardovanja priseća i kroz strah za sudbinu starijih članova porodice, ali i kao događaja koji je, na čudan način, ipak dao neki osećaj zajedništva lokalnoj zajednici:  

Na isti način su doživeli i jedni i drugi, bili smo klinci, povezani u svemu, javila se ta neka ideja oko bombardovanja kao borbe protiv imperijalizma. Sećam se osećaja neprijateljstva prema onome ko te bombarduje. Nismo to povezivali s Kosovom, kasnije je to došlo. Naknadna pamet.27 

Tenzije koje su se osećale tokom 1990-ih i koje još postoje u sećanju naših sagovornika/ca, danas su znatno umanjene – ali, ne može se reći da ih nema. Sporadični incidenti u drugim gradovima u Sandžaku, poput pevanja četničkih pesama i poziva na paljenje džamija u Priboju,28 ili pokušaja da se skine tabla Aćifu Hadžiahmetoviću u Novom Pazaru u novembru 2021,29 ukazuju na to da su međusobno suprotstavljena sećanja na prošlost i dalje aktuelna, ali i da postoji izrazita tendencija da se ona javno ne artikulišu i ne problematizuju. U narednom odeljku osvrnućemo se manifestovanje ovih tenzija kroz kulturu memorijalizacije u Prijepolju, odnosno spomenike podignute tokom i nakon 1990-ih.