Priboj je grad u kome se prošlost pažljivo filtrira. Nema grandioznih spomenika, sećanja su fokusirana na „srećne dane“ industrijskog razvoja.28 Drugi svetski rat je tema koja se ne otvara, uz opasku da ovaj grad, za razliku od obližnjeg Prijepolja, „nema jaku partizansku tradiciju“.29 Zločin četničkih odreda u okolini Priboja – najveći masakr nad civilnim stanovništvom u Srbiji tokom Drugog svetskog rata – se ne spominje, niti je zvanično obeležen spomenikom. Takođe, simptomatično je postavljanje table borcima u ratovima 1990-1999. na spomenik borcima NOB-a, čime se zapravo podržava zvanični narativ o (pretpostavljenom) kontinuitetu „oslobodilačkih ratova“ – od NOB-a do ratova 1990-ih – koji je dominantan u srpskom nacionalnom narativu i politikama sećanja (Karajčić, Govedarica i Banjeglav, 2012).
Kada je reč o periodu 1990-ih, ne može se reći da u ovoj zajednici nije bilo značajnijih događaja. Upravo suprotno, 1990-e su u potpunosti izmenile sliku grada, što zbog blizine sukoba u BiH, što zbog zločina počinjenih na samoj teritoriji Priboja i okoline. Dodatno, ekonomski pad nekadašnjih fabrika doveo je do toga da je danas Priboj grad koji „životari“, prema rečima jedne sagovornice, na tromeđi tri države.
Iako su postojale najave da će FAP u potpunosti preći u državno vlasništvo, i postati deo namenske odnosno vojne industrije, ta obećanja se nisu obistinila, te su 2016. radnici stupili u štrajk zbog neisplaćenih zarada, odlaganja početka proizvodnje, ali i zbog nerešenog statusa radnika koji su radili u delovima fabrike koji je ustupljen bescarinskoj „Slobodnoj zoni Priboj“.30 Blokirana je i pruga Beograd–Bar, a pred štrajkačima se pojavio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, najavivši da će FAP kupiti finska kompanija – do danas se to nije desilo.31 Pomenuta „Slobodna zona Priboj“, nastala na mestu nekadašnjeg FAP-ovog pogona, obuhvata manje inostrane kompanije, sa oko 500 zaposlenih. Još jedna nada za privredni oporavak Priboja bila je i Pribojska banja, koja je restitucijom vraćena Mileševskoj eparhiji SPC, i u koja je ustupljena privatnom vlasniku.32 Od nekadašnjih fabrika, danas radi još fabrika „Poliester“, u kojoj danas radi oko 50 radnika.33
Deo tog „životarenja“ su i pokušaji lokalnog stanovništva da održi kakav-takav privid normalnosti i mira. Stoga, bira se da se o 1990ima ne govori.
Opstajemo zato što se treniramo da zaboravljamo sve ono sto je ružno. Ne bih rekla da ima tu negiranja ratnih dešavanja, mi smo bili na granici, ratovalo se u neposrednom okruženju, ali pre bih rekla da je zavladalo ćutanje na tu temu. Ni prijatelji među sobom ne govore o ovoj temi. To najbolje znaju porodice koje su stradale, ljudi koji su stradali. Bilo je zločina sa obe strane, ali oni se ne osuđuju i radije se ćuti o svemu. Verovatno je ljudima tako lakše, nismo spremni da realno sagledamo stvari. Svi se slažemo da zločinac ima ime i prezime, ali to ne prihvataju svi, i onda je lakše da se ćuti. 34
Sve što se gura pod tepih, što se javno ne kaže, vrati se kao bumerang, eksplodira. Nijedan narod ovde nije spreman da se suoči sa svojim zločinima. I Muslimani i Hrvati i Srbi su svoje osuđene ratne zločince dočekivali sa pesmom, nigde nisu osuđeni. Mi smo gurali pod tepih nasleđe Drugog svetskog rata zbog bratstva i jedinstva, a da smo bili pošteniji, samokritičniji, bolje bi nam bilo. Isto je i sa 1990-ima.35
Sjeverin se nije spominjao, bude priča oko tog datuma, ali nemam informacije šta se desilo. Svi iz mog okruženja imaju prijatelje muslimane, svi. To su jake prijateljske veze. Ja znam da tome niko ne bi stao na put.36
Ipak, da je prošlost „bumerang“ koji se lako vraća, pokazuju i događaji iz januara 2022. koji su podigli tenzije u međuetničkim odnosima u ovom gradu: snimak policajaca koji pevaju ratnohuškačke pesme i pozivaju na ubistvo Bošnjaka; i snimak uličnog divljanja mladića na Božić, koji je pevao uvredljive pesme za Bošnjake. Iako naši/e sagovornici/e smatraju da je reč o pojedinačnim incidentima, koji nemaju podršku šire okoline, izvesna doza straha od njihovog efekta na život u Priboju, itekako postoji.
Ove teme, za sredine kao što je Priboj, mislim da je bolje ne otvarati ih, i ne remetiti odnose jer većina veruje da su to pojedinačni incidenti, nikako stav većine. Zašto bi se bavili ljudima koji ne razmišljaju o tome šta rade, i koje su posledice toga?37
To je prošlo bez mnogo komentara, ali je odvratno, ograničeno. Imaju ljudi ovde potajno taj nacionalistički nerv, ali zarad te normalne atmosfere mi to malo… mislim da su to neke lične frustracije, pomislim uvek na ljude koji su mi bliski, sutra kada bi izbio rat, mislim da bi se našli jedni drugima. (…) Sećam se kada su mi drugarice prvi put došle iz Užica u Priboj, i oni tamo imaju taj stav, “vi iz Priboja ste nam doveli muslimane”. I ona me gura u autobusu, jel ovaj musliman, kako mogu da ih prepoznam? Ne shvata da razlike nema, problem je straha. Ja sam rođena ovde, to je moj život, mešanje stalno. Ali ima ljudi kojima to mešanje smeta.38
Reakcija zvaničnika – lokalnih, ali i iz vrha vlasti – bila je brza, i znatno različita od dominantne politike 1990-ih. Predsednik Republike Srbije našao se u Priboju sa predstavnicima Islamske zajednice i SPC, lokalnim vlastima, i zajedno su pozvali na mir i toleranciju: „Ja sam Srbin… ali ne mogu da zamislim da Priboj bude bez Bošnjaka i neće biti bez Bošnjaka, jer Bošnjaci ovde imaju ista prava kao i mi Srbi“.39 Ova nova politika „neoliberalnog nacionalizma“ (Harvey, 2005) ne prihvata etničke tenzije; insistira na njihovom sasecanju u korenu, jer nisu u interesu domaćinske, ekonomski prosperitetne zemlje, kakva je Srbija zagledana u budućnost. Insistira se na vrednostima rada i marljivosti, uspešnog preduzetništva, za koji nije važna nacionalna ili verska pripadnost. U ovakvu viziju razvoja, Priboj se uklapa kao mesto koje ima „potencijala“. Ipak, da bi se taj potencijal ostvario, čini se da je neophodno da se problematični aspekti prošlosti, koji se ne uklapaju u zvanične verzije istorije, što pre zaborave.
Sećanje na 1990-e (ali i na događaje iz Drugog svetskog rata) u Priboju je, čini se, „uklješteno“ između tri politike. Sa državnog nivoa propagira se, s jedne strane, „neoliberalni nacionalizam“ koji insistira na zaboravljanju prošlosti, kako bi se što brže okrenuli ka budućnosti: redu, radu, i slobodnom preduzetništvu koje, makar nominalno, ne priznaje granice identitetskih politika. S druge strane, pak, državne politike i u Priboju itekako insistiraju na verzijama prošlosti koje su uokvirene srpskim nacionalnim narativom o žrtvovanju i borbi za slobodu od početka 20og veka, do danas. U njemu, nema mesta za drugačije verzije istorije, koje kritički propituju to oslobađanje: šta je značilo za one stanovnike ovog kraja koji nisu Srbi i Srpkinje? Njihova sećanja potpuno su nevidljiva u javnom prostoru Priboja. Konačno, postoji i treća politika sećanja, alternativna, ona koja dolazi „odozdo“ i koju kreiraju ljudi koji u Priboju (još uvek) žive: politika ćutanja. Ona je donekle njihov svestan izbor, jer znaju da otvaranje ovih tema na način na koji se to obično radi u zemljama bivše Jugoslavije – manipulisanje žrtvama, insistiranje na viktimizaciji nas nasuprot njima, korišćenje prošlosti za pripremu nekih budućih sukoba – može doneti samo nove podele u ionako traumatizovanoj sredini kao što je Priboj. Dakle, biraju da ćute. Iako znaju da se, kako je rekao jedan naš sagovornik, „vraća kao bumerang“.