Poslednje poglavlje ove (svakako nepotpune) priče o različitim nivoima sećanja u Užicu odnosi se na još jedan dosta zanemaren aspekt kada su u pitanju kod nas zastupljeni zahvati u suočavanje sa prošlošću, prevladavanje prošlosti ili pak tranzicionu pravdu. Radi se o pitanju ekonomske redistribucije, preraspodele nekada društvenih i javnih dobara, te u širem smislu ekonomskih i aspekata socijalne (ne)pravde u svemu onim što danas smatramo ne samo oružanim ratovima za jugoslovensko nasleđe, nego i diskurzivnim ratovima oko interpretacije svega onoga što se desilo i korenitih uzroka nasilja svih vrsta. U tom smislu je svakako neophodno osvrnuti se i na neizbežno pitanje ko je šta imao pre, a šta posle rata, šta se dogodilo s društvenim preduzećima, ko je iz svega toga izašao kao „uspešni preduzetnik/ca“, a ko je hladnokrvno i ekspertski počašćen etiketom „tranzicionog gubitnika“. Izuzetno je važno dakle prisetiti se da su izlivu međuetničkog nasilja devedesetih prethodila vrlo posvećena i detaljno izvedena razaranja tkiva društvenosti16, a nije zgoreg pomenuti ni da su po tom izlivu nasilja usledile decenije tokom kojih je dokrajčena većina onoga što se decenijama ranije gradilo kao neophodan i preko potreban mikrokosmos satkan od sigurnog radnog mesta, funkcionišućeg zdravstvenog sistema i dostupnog obrazovanja.
Transformacija državne u društvenu, a onda i privatnu svojinu započela je paralelno sa otpočinjanjem krvoprolića širom SFRJ. I to je bio odjek jednog šireg procesa koji se u to vreme odvijao svuda širom Istočne Evrope nakon pada socijalističkog režima. Od tada pa do danas podjednako su glasna mišljenja, (toliko široko ukorenjena i prihvaćena da se suprotstavljanje njima smatra ludošću i znakom odsustva zdravog razuma) da „državna i društvena preduzeća nisu efikasna, privatna svojina je najefikasniji oblik svojine“, te da zato treba sprovesti privatizaciju društvenog kapitala (Obradović 2017, 12). Ono što nam je ipak pokazalo iskustvo s raznih strana sveta, a što naglašava i Marija Obradović jeste da je cilj privatizacije prvenstveno društveno-politički, a ne ekonomski.(Ibid 13). Stoga i postojanje ogromnog broja privatizovanih fabrika i preduzeća u kojima nikada nije ni pokušana da se nanovo pokrene proizvodnja, a stoga i činjenica da novac dobijen privatizacijom stotina fabrika i preduzeća takođe skoro nikada nije usmeravan u privredni rast i razvoj. Procesi liberalizacije ekonomije i privatizacije i orijentacija ka vladavini tržišta presudno su oblikovali mnoge druge društveno-istorijske procese, uključujući i način na koji se raspala bivša zajednička država i način na koji se i danas suočavamo i objašnjavamo taj raspad.
U slučaju Užica ovo se odrazilo na gotovo potpunu deindustrijalizaciju jednog, do kraja 80-ih, izrazito industrijskog grada. To je sa sobom donelo i neminovni gubitak hiljada radnih mesta, osiromašenje radnika/ca, procvat sive ekonomije i surovu fleksibilizaciju i prekarizaciju procesa rada. Ovde ćemo se pozabaviti samo studijom slučaja jednog od mnogih propalih, ili bolje reći nestalih, užičkih preduzeća – tekstilnom industrijom Cveta Dabić, kasnije Froteks. Ova fabrika tekstila razvila se iz čuvene Tkačnice pomenute na početku ovog teksta i predstavljala je jedno od najstarijih fabričkih postrojenja u gradu. Izgrađena od crvene cigle, blizu MHE „Pod gradom“ i uz samu reku, ova fabrika je sa svojim visokim dimnjakom svakako bila jedan od simbola grada. Posle II svetskog rata, fabrika je dobila ime po sindikalki, a kasnije i partizanki Cveti Dabić koja je bila radnica tkačnice od svoje 13. godine, više puta hapšena zbog svoje političke i sindikalne aktivnosti. Nakon pada Užičke republike, kao sekretarka KPJ zarobljena je i streljana u logoru na Banjici 1942. godine. Fabrika koja je najpoznatija bila po proizvodnji peškira od 1946. pa do početka 90-ih, nosila je njeno ime.
Bista Cveti Dabić. Foto: Tamara Šmidling. Izvor: arhiva CPI
Fabrika je u svojim najboljim danima zapošljavala više od 2500 radnica/ka, a imala je i mnoštvo pratećih objekata, uključujući i obdanište za decu zaposlenih. Problemu u poslovanju započeli su još tokom 90-ih godina, kada se urušila skoro čitava tekstilna industrija ovog kraja. Stečaj, tavorenje i otpuštanje radnica/ka svoj epilog su dobili najpre privatizacijom fabrike 2006. godine od strane MPP Jedinstvo Užice. No privatizacija nije značila i obnovu proizvodnje. Celokupan fabrički pogon sa svim pratećim upravnim zgradama ostavljen je da propada i prepušten zubu vremena. Tako je sa urušavanjem radničke klase, njihovih radnih mesta i ekonomskih i socijalnih prava, propao i jedan arhitektonski dragulj kome je život udahnjivao još samo tamo aktivan užički Ženski centar i njihova tekstilna reciklažna radionica. No i tome je konačno došao kraj 2020, kada je mašinerija još jednom u istoriji Užica stavljena u pogon kako bi se fizički uništio još jedan od simbola grada. Da bi na njegovom mestu bio izgrađen novi (i pretpostavljamo) jako skup stambeno-poslovni objekat.
Bista Cveti Dabić još uvek stoji skrivena od očiju šire javnosti ispred stambenih zgrada preko puta nekadašnje fabrike, a nekoliko spomen-ploča17 koje su se nalazile na spoljnim zidovima fabrike navodno su predate Narodnom muzeju na čuvanje.
Tako je Užice u ovom finalnom činu fizičkog i materijalnog uništavanja tekstilne industrije koja je decenijama život značila za hiljade radnica/ka i članove/ce njihovih porodica, izgubilo i jedan važan segment svoje urbane, moderne istorije. Činom rušenja fabričkog dimnjaka i fabričkih zgrada, stavljena je tačka na jedan proces koji je trajao decenijama, a tokom kojeg su i siromašenje radništva, i neuspešne privatizacije, i nikada obnovljeni procesi proizvodnje, potisnuti na potpunu marginu stručnog i generalnog interesovanja i ostavljeni tamo s namerom da se nikad ne ispitaju veze između ovih procesa društveno-ekonomske transformacije i novouspostavljenog poretka sećanja.
Ipak, uvek su postojali glasovi koji će te veze uspostavljati i postavljati važna pitanja. U skladu s tim je i reakcija jedne bivše radnice tekstilne industrije „Cveta Dabić“: „Trebalo je da se malo drugačije razmišlja(..) kada se ova fabrika uvodila u stečaj, moglo je da bude sve drugačije. Mislim da smo mnogo izgubili mi kao Užičani koji pamte i neka druga vremena, da smo izgubili deo vrlo značajne istorije.“ 18