Istorija Užica tokom Drugog svetskog rata, posebno postojanje Užičke republike i činjenica da je upravo iz tog grada Tito rukovodio oružanim ustankom i revolucijom 1941, presudno su uticali i na urbani razvoj grada nakon rata. 1946, grad je preimenovan u Titovo Užice (zajedno sa još sedam drugih gradova u tadašnjim socijalističkim republikama i autonomnim pokrajinama), a 1961, u Titovom Užicu je postavljen spomenik Titu, najveći tog tipa u SFRJ.
Spomenik je rad vajara Frana Kršinića, sama figura bez postamenta visoka je 4,75 m i do 1991. godine nalazila se na centralnom gradskom trgu, Trgu partizana.
„Zabacio je glavu malo ulevo. Gologlav je. Valovita kosa je uredno začešljana. Na Titu obični vojnički šinjel. Zakopčan. Levi rever prebačen na desnu stranu prešao preko okovratnika. Na njegovoj uniformi nema nikakvog čina. On je vojnik, pravi vojnik jednog naroda.“6
Izmešteni spomenik Titu u Užicu. Foto: Tamara Šmidling. Izvor: arhiva CPI
Postavljanju spomenika prethodilo je urbanistička rekonstrukcija celokupnog Trga, a celo uže gradsko jezgro promenilo je svoju strukturu i funkciju7.
Uklanjanje Titovog spomenika s glavnog gradskog trga započelo je 22. septembra 1991. godine, nakon preporuke tadašnje republičke vlade, a na osnovu Zakona o teritorijalnoj organizaciji i lokalnoj samoupravi koji je nalagao da se „Titovim gradovima” vrate njihova stara imena, a da se slično postupi i sa imenima trgova, ulica, ustanova prosvete i kulture. Medijski napisi koji se bave tim događajem opisuju ovakvu odluku kao rezultat sve izraženijeg negodovanja dela građanstva zbog prisustva ovog spomenika na tako istaknutom mestu, a pominju se i brojne intervencije na spomeniku koje su prethodile uklanjanju. Tako su na spomeniku ispisivane poruke tipa „Šta ćeš ovde, idi u Jasenovac!“, stavljana je omča oko vrata kamenog Tita, a gradske vlasti su odluku o uklanjanju objasnile upravo „pritiskom iziritiranog naroda“8. Iako iz raspoloživih izvora nije sasvim jasno na koji se način merio odnos iziritiranog naroda i onih koji su se više ili manje žestoko protivili ovakvoj odluci, jedna od sagovornica iz Užica ispričala je autorki teksta kako je uklanjanju spomenika prethodilo dosta „grlato“ zahtevanje tadašnjih opozicionih vođa da se spomenik skloni, kao i niz pijano-kafanskih incidenata tokom kojih je jedan od potomaka poznatog užičkog kafedžije (nepravedno?) optuženog za izdaju na Kadinjači zalivao spomenik pivom, jahao ga i obećavao skoro rušenje ovog po njemu sramnog ostatka „mračnih vremena“.
Rečima sagovornice autorki ovog teksta, Užičanke koja ima živa sećanja na ove dane: „Jahanja, šampanjca i polivanja pivom poluoborenog spomenika se jako dobro sećam. I potpuno punog trga, nije imala igla gde da padne, toliko je ljudi bilo na trgu. I neka ludačka atmosfera. Raspojasanost bi bila najbolja reč. Stajala sam na onome što zovemo donji trg, tamo prema reci, jer mi je bilo sve mučno“.
Zanimljivo je naposletku, da je odluka o izmeštanju spomenika ipak doneta dok se u Užicu na vlasti nalazila Socijalistička Partija Srbije, a predsednik SO u tri mandata (1989-1993) bio je „socijalista“ Zoran Vujović. Za ovakvu odluku glasalo je 64 odbornika SPS, dva odbornika SRS i jedan odbornik grupe građana. Niko od tadašnjih opozicionih čelnika nije prisustvovao izmeštanju spomenika.
„Bolje je da na ovakav dostojanstven način mi premestimo ovaj spomenik, kako se sa njim ne bi dogodilo kao sa mnogim spomenicima nekim drugim ličnostima u Evropi”, objašnjavao je Milorad Iskrin, tadašnji predsednik Izvršnog saveta Skupštine opštine (Gojgić 1996, link).
Iz video-dokumenta o uklanjanju spomenika:
„Ja sam ovaj trg pravio ovde… Imao sam konje i kola i grbačio i dan i noć za vrlo male pare, da bi’ mogao da dam nareze komunistima… da izgradimo ovo ovde, ovo ruglo…“ (TITOV SPOMENIK U UŽICU – Kako je uklonjen Josip Broz TITO, Užice 1991, link).
Bilo je, naravno, i drugačijih mišljenja, posebno od strane starijih sugrađana, tadašnjih članova/ica SUBNOR-a, onih koji su svojim radom i zalaganjem najviše doprineli razvoju i industrijalizaciji Užica. Najoštrije su se ovakvoj odluci suprotstavili nekadašnji partizanski borci/inje9, smatrajući da je takva odluka nezakonita i ishitrena.
Uklanjanju spomenika koje je obavljeno uz logističku pomoć firme „Zlatibor“ prisustvovala je masa od nekoliko hiljada građana, uglavnom mladih kako prenose neki svedoci. Tom prilikom su se čule i ideje šta treba uraditi sa spomenikom („Da ga razlupamo, pa komade prodajemo kao Berlinski zid“), ali je on ipak sačuvan i neoštećen premešten u zadnje dvorište Narodnog muzeja Užice gde se nalazi i sada, bez obzira na postojanje nekoliko inicijativa o njegovom vraćanju na Trg.
Jedna od najznačajnijih takvih inicijativa bila je pokrenuta 2013. godine kada se pred odbornicima/ama gradske Skupštine našla Inicijativa za vraćanje Titovog spomenika na Trg, koju je potpisalo 4477 Užičana i Užičanki. Tom prilikom, sekretar SUBNOR-a Milić Vukić, izrazio je razočaranje reakcijom odbornika/ca: „Na Skupštini se uopšte nije glasalo o našoj inicijativi, već o predlogu poslanika DSS-a Zorana Pejića da se odbije inicijativa SUBNOR-a. Za taj predlog glasala su 32 odbornika, dok je samo 11 odbornika SPS-a i jedan DS-a bilo protiv“ (Tanjug/B92 2013, link).
I pored toga što mnogi Užičani/ke smatraju da je trenutni identitet njihovog u grada u velikoj meri određen razvojem posle Drugog svetskog rata, nestankom socijalističkog poretka Užice je izgubilo svoj simbolički značaj koji je do tada imalo (Spasić, Backović 2017, 180) i to se ogleda i u trenutnom preovlađujućem nezadovoljstvu i „nestabilnosti identiteta“ ovog grada koji se uglavnom baziraju na nejasnom i komplikovanom odnosu prema urbanom razvoju posle II svetskog rata i njegovim postignućima, kao i devastirajućoj deindustrijalizaciji. Prema rečima jednog ispitanika iz pomenute studije: „Dok su drugi gradovi težili da se razvijaju i da sačuvaju svoju istoriju i da idu napred, Užice je gledalo da uništi sve otprilike što imamo. Uništilo industriju… Skinuli smo Tita sa Trga, koji je bio oličenje ovog grada… Uništili smo privredu, uništili smo Valjaonicu. Mi smo sve to zajedno uradili, nije to nama uradila ni politika, ni predsednik države, ni Vlada, nego mi, mi koji smo radili tu… Do pre par godina i Stari grad je bio sav zarastao u korov“ (Spasić, Backović 2017, 62).