Logor za hrvatske zarobljenike u Nišu

Logori za Hrvate u Srbiji

Logori osnovani za hrvatske zarobljenike nastali su u Srbiji neposredno nakon izbijanja oružanih sukoba u Hrvatskoj 1991. godine. Otvarani su najpre u Vojvodini, delu Srbije koji se direktno graniči sa Hrvatskom, ali su se nedugo nakon toga raširili po teritoriji čitave zemlje. Postojalo je nekoliko većih logora u koje je smeštano više stotina zatvorenika, a među njih ubrajaju se logori u Stajićevu, Begejcima, Beogradu, Nišu, Sremskoj Mitrovici. Pored njih egzistirali su i manja mesta za mučenje i prinudno ispitivanje zatvorenika, koji su bili relativno prolaznog karaktera (Aleksinac, Novi Sad, Sombor itd).*1

Zajedničko za sve logore bila je brutalnost, surovost u ophođenju prema zatvorenicima, različiti sistemi torture kojima su svakodnevno bili izlagani. Zarobljenike su mučili izgladnjivanjem, smeštali su ih u štalu za stoku gde su tokom zime spavali na betonu, svakodnevno su ispitivani danju i noću, pri čemu su ih tukli do onesvešćivanja, pretili im smrću, vodili ih na lažna streljanja i na lažne razmene.*2

Prema podacima hrvatske komisije iz tih logora ukupno je razmjenjeno 7.666 osoba od decembra 1991. do avgusta 1992. Od toga je bilo 219 osoba mlađih od 18 godina, 932 žene i 424 osobe starije od 60 godina. Bilo je 46% civila, 52% vojnika, dok za ostale nije utvrđen status. Prema Županijskom sudu iz Osijeka, najmanje 21 hrvatski zarobljenik ubijen je u srpskim logorima za zatvorenike.*3

1. Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora https://www.hdlskl.hr/

2. Barbara Matejčić i Zoran Kosanović, Hrvatski zarobljenici iz Vukovara mučeni u Nišu, Balkan Insight, 27. januar 2011.https://balkaninsight.com/2011/01/27/hrvatski-zarobljenici-iz-vukovara-muceni-u-nisu/?lang=sr

3. Isto

Niški logor

Hrvatski zatvorenici držani su u Niškom logoru u period od sredine novembra 1991. godine do kraja februara 1992, a procene su da je tu boravilo oko 447 zatvorenika. Nakon krvavih borbi oko Vukovara i opsade grada od strane JNA, prvi kontigent zatvorenika doveden je sa Mitnice (deo grada koji je u srpskoj štampi predstavljen kao “ustaško” uporište), njih oko dve stotine uvedeni su u Kazneno-popravni zavod 18.11.1991. godine.*4 Put od Mitnice do logora u Nišu podrazumevao je više zaustavnih mesta:

“Zarobljen sam na Mitnici zajedno s još 180 pripadnika hrvatske vojske i policije. Nakon naše predaje jedinici kojom je zapovijedao po mojim spoznajama oficir Stojanovski, vojnim kamionima prevezeni smo u hangare na Ovčari, gdje smo u dva navrata popisivani. Smješteni smo u hangar i sljedeći dan autobusom prebacili u Sremsku Mitrovicu. Nakon pet dana logoraše su utrpali u autobuse i odvezli u Aleksinac, u centar za obuku vojne policije. Skupine od po desetak osoba odvodili su u prostoriju s umivaonikom, gdje je bilo gušenja, a više osoba tuklo je jednog zatvorenika. Aleksinac je bio samo usputno stajalište do kaznionice u Nišu.”

Ostali, njih oko tri stotine dovedeni su nakon strožije kontrole međunarodne zajednice i rasformiranja logora u Stajićevu 23.12.1991. Zatvorenike su činili uglavnom muškarci, deo je bio pripadnika ZNG koji su držani u posebnom delu, a deo su bili i civili. U zatvoru su boravili i srpski državljani, odnosno zatvorenici iz niškog okruga, a postojala je jasna prostorna diferencijacija između njih i hrvatskih zarobljenika sa kojima nisu dolazili u fizički dodir.*6

4. Isto

5. V.P, Srbijanski Gulag – 271 dan u Srijemskoj Mitrovici i Nišu, Večernji list, 27. mart 2018.  https://vojnapovijest.vecernji.hr/vojna-povijest/srbijanski-gulag-271-dan-u-srijemskoj-mitrovici-i-nisu-1234603

6. Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora https://www.hdlskl.hr/svjedocanstva/nis

Struktura logora

Logor za hrvatske zarobljenike bio je smešten u Kazneno-popravnom zavodu, koji se nalazi u zapadnom delu Niša, na samom obodu grada – između regionalnog puta Niš–Prokuplje i toka reke Nišave. On se sastojao od tri paviljona kapaciteta 1900 osoba lica lišenih slobode.*7 U tom starom, masivnom kompleksu zgrada od opeke logoraši su bili smešteni u jedno krilo zgrade u prizemlju (tu su bili zarobljenici sa Mitnice) i prva dva sprata.

Kompleks je podrazumevao nekoliko zaštitnih kapija kroz koje su zatvorenici prolazili pri dolasku.*8 Poslednja od njih bila je visine šest metara i opasana žicom, te povod šalama stražara koji su govorili kako nikada niko nije pobegao preko nje. U sobama popunjenim metalnim krevetima na sprat između kojih se jedva prolazilo bilo je smešteno između 30 i 150 zatvorenika. Postojala je centralna prostorija za obedovanje, a zatvorenici su iz soba morali da trče do nje. Za veliki broj zatvorenika postojao je jedan toalet. Centralni deo kompleksa činilo je dvorište veličine 50×50 metara.*9

Po dolasku u Kazneno-popravni zavod, zatvorenici su videli uredne, tople prostorije, sa krevetima na sprat, što im je stvaralo utisak o boljem tretmanu. Međutim, veoma brzo uvideće tu zabludu, te se niški logor i tretman u njemu opisuje kao jedan od najgorih.*10

7. YU historija, Logori u Srbiji devedesetih http://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html

8. Isto

9. Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora https://www.hdlskl.hr/svjedocanstva/nis

10. Isto

Dolazak u logor

Po samom dolasku u logor, hrvatski zarobljenici susreli su se sa brutalnim tretmanom koji se prolongirao tokom njihovog boravka. Njih je dočekao špalir policije koji ih je tukao pri izlasku iz autobusa, celim putem do soba:„Nakon rasformiranja logora u Stajićevu 23.12.1991. dio zarobljenika (nas oko 300) prebačen je sa šest autobusa u kazneno popravni dom u Nišu. (…) mislili smo da će u Nišu biti bolje, ali smo već nakon izlaska iz autobusa požalili što smo otišli iz Stajićeva. Policajci ili ma tko drugi, koje mi nismo mogli vidjeti, nemilosrdno su udarali gdje bi god stigli i uz obvezno hihotanje nakon svakog udarca. Ako bi se onaj koga su udarili ili pomakao ili eventualno ispustio bilo kakav zvuk imali su za njega poseban tretman. Naročito bi se okomili na onoga tko je svojim izgledom, odjećom ili visinom odudarao od ostalih ili bi se od neočekivanog udarca ili udaraca odmaknuo od zida. Onda bi ga njih više počelo istovremeno tući dok im ne bi dosadilo. Tako smo se pomicali stepenicu po stepenicu do drugog kata uz neprestani ’tretman’.”*11

11. Isto

Uprava, čuvari i ispitivači

Na čelu logora nalazio se izvesni pukovnik Jovanović kome se do danas ne zna pravo ime, budući da Vojska Srbije skriva tu informaciju. U logoru bila je angažovana redovna vojska i vojna policija, a kasnije su tu bili i dobrovoljci. Svi su se krili pod lažnim imenima poput “Rambo”, “Đuro”, “Razbijač” i slično, kako se naknadno ne bi saznalo za osobe koje su činile zlodela.*12 Ta zlodela posebno su bila zastupljena među dobrovoljcima:

„Najgore je bilo kad su otišli redovni vojnici i došli čuvari rezervisti. To je bio pakao. Svi su bili dragovoljci. Došli su iz samo jednog razloga da izbjegnu ratište i da se iživljavaju nad zarobljenicima. Odreda su bili svi visokog rasta, korpulentni i nabijeni željom za maltretiranjem. Nisu birali ni sredstva, ni vrijeme, ni ljude.”*13Zatvorenike su ispitivali pripadnici Kontra-obaveštajne službe. U sklopu logora nalazio se i doktor kod kojeg je odlazak bio dozvoljen samo u retkim slučajevima i zatvorenike su tukli na svaki zahtev da odu kod doktora.*14

12. Isto

13. Isto

14. Isto

Ishrana

Zatvorenici su kolektivno odlazili iz soba do zajedničke prostorije za obedovanje, smeštene u prizemlju. Svedočanstva govore da su dobijali male količine hrane, nedovoljne za nužnu ishranu: „Doručak se sastojao od komadića kruha, malo pekmeza i čaja na dnu šalice; to je bilo sve. I tako svakog dana isto. Ručak je bio iza 13 sati. Jeli smo jedno kuhano jelo. Hrane smo dobivali količinski vrlo malo, nešto na dnu plastične šalice, i uz to komad kruha. Večera je bila ista kao ručak. Sve u svemu, hrane nije bilo dovoljno, ni izdaleka onoliko koliko je jednom organizmu potrebno.”*15Pored veoma oshudne ishrane, postojao je sistem zlostavljanja zatvorenika tokom samog obedovanja. Sistem izgladnjivanja nadovezivao se na psihičko i fizičko zlostavljanje u logoru:

„Kad bi i posljednji stavio hranu na stol čuvar bi dreknuo: ’Sedi! Imate tačno dve minute da to pojedete. Krećite na moj znak. Sad!’ Hrane je bilo više nego malo. Onako gladni jedva bi dočekali da nešto pojedete. Krenuli di da što više u te dvije minute pojedete. U toj žurbi žlijezde ne bi stigle izlučiti pljuvačke da bi mogli progutati zalogaje. Kako je žalosno bilo pogledati čovjeka u takvim okolnostima. Pokušavalo se na svakojake načine ugurati hranu u želudac. Većina se pritom zagrcne, a čuvari koji su kružili oko nas jedva bi dočekali razlog za intervenciju. I dok su zagrcnuti kašljali, čuvari su nemilosrdno mlatili palicama. Pogledao sam ispod oka, na vratima blagovaonice oslonjen na dovratnik stajao je spomenuti pukovnik i cerekao se na postupke čuvara. I kad bi pomislili da ste tek počeli jesti oglasili bi se čuvari: ’Gotovo. Diži se! ’Dao bi glavu da nije prošlo više vremena od jedne minute. Ostatak hrane koji nismo uspjeli pojesti morali smo bacat u ’pomnije’. Morali smo glasno izvikivati svoj redni broj i uz glasan tresak, ako smo imali, bacati pribor za jelo u neko metalno bure. ’Da se nije neko usudio da hleb ili nešto drugo stavi u džep. Jao njemu!’ drečali bi ’Rambe’, ’Razbijači’ i ’Razarači”*16

„Svi u trpezariji morali su obavljati sve po komandi, a te komande su ’sjedi’ – ’ostavi’ po nekoliko puta, onda komanda ’jedi’ pa ’ostavi’. Tako je rijetko tko mogao pojesti obrok do kraja. Ubrzo smo shvatili njihovu igru. Ako netko uspije pojesti onda ga prozivaju i govore mu da on nije tu da ga oni hrane, a ako ne pojedeš onda opet prozivka uz pitanje ’šta je ustaše, ne sviđa vam se srpska hrana’. Opet nastaje maltretiranje i batinanje od strane policajaca, od trpezarije do sobe i obratno. Ovo se ponavljalo svaki dan 2,5 mjeseca uz obavezno trčanje uz i niz stepenice, a oni su usput raspoređeni i tuku nogama, šakama i opasačima.”*17

15. Isto

16. Isto

17. Isto

Higijena

Zarobljenici koji su stizali u Niš bili su u već lošem stanju zbog prethodnog, nehumanog tretmana. Većina onih koji su stigli iz Stajićeva nije se ni jednom okupala. Takav luksuz nisu mogli priuštiti ni u Nišu. No, za razliku od Stajićeva ovde je svako imao svoj krevet i grejanje je radilo. Odlazak u WC bio im je dopušten izjutra i jednom poslepodne, na svega par minuta.*18 Kako je izgledao neredovan proces brijanja, opisuje jedan od zatvorenika:

„Dok su trajale zalihe ondašnjih dinara pojedinci bi naručili britvice za brijanje, ali bi ih čuvari pod izlikom kao opasne oduzimali. Nakon naredbe da se ipak moramo svi obrijati dali bi nam vjerojatno naše britvice, ali već istrošene. Od njihove strane, naravno. U grupi po pet odveli bi u kupatilo i po već ustaljenoj komandi ’sad’ morali bismo navlaženu bradu hladnom vodom pokušati skinuti koliko je to bilo moguće. Vrijeme je opet ograničeno na njihovih ’dve minute’. Kad bi čuvar smatrao da je vrijeme prošlo lupio bi palicom i dreknuo: ’Gotovo’. U tom momentu morali smo što smo brže mogli baciti britvicu i trkom izići u spavaonicu. Tko je bio zadnji taj bi izvukao deblji kraj. Normalno da se s tupom britvicom i hladnom vodom niste mogli obrijati da se cijeli dan brijete. Bilo je tragikomičnih izgleda lica koji su tu i tamo uspjeli nešto obrijati ili se usput ozlijediti trljanjem tupe britvice.”*19

18. Isto

19. Isto

Ispitivanja

Ispitivanja zatvorenika dešavalu su se u posebnoj, izdvojenoj prostoriji. Vršena su od strane pripadnika Kontra-obaveštajne službe uz prisustvo batinaša koji su često intervenisali. Zatvorenici su morali odgovarati o različitim, tehničko-logističkim pojedinostima hrvatske vojske, ali su bili i prinuđeni davati priznanja za dela koja nisu učinili. O sistemu batinjanja na ispitivanjima svedoci kažu:

„Tukli bi ih do iznemoglosti. Bacali na pod i gazili po njima čizmama. Nagazili bi ih čizmom na glavu i onda čitavom težinom se okrenuli na peti ostavljajući krvave i izguljene uši, lice, vrat. Osobito su uživali u bolnim uzvicima nakon udaraca nogom u prepone ležećeg zatvorenika.“ *20

„Ispitivani bi morao izuti obuću, kleknuti na stolicu i prebaciti se preko naslona. Jedan bi ga tukao po golim tabanima, a drugi po stražnjici, tako da poslije toga nisu mogli ni sjediti ni hodati. Postupak bi ponavljali dok ne bi bili zadovoljni iskazom ispitivanima ili bi ga pustili koji dan pa ponovo.“
*21

Poseban tretman primenjivan je prema onima sa čijim iskazima ispitivači nisu bili zadovoljni. Oni su slati na „hlađenje“ u podrumske prostorije, samice veličine 2×1,5 metara. Dok bi napolju vejao sneg, temperatura bila oko ili ispod nule, zavorenike bi u potpunosti skidali i tako gole, bose i slomljene od batina ubacivali u prostorije koje nisu imale prozore već samo metalne rešetke. Tu ih je čekao sto na kome je bio papir sa priznanjem i njegovo potpisivanje omogućilo bi im izlazak iz samice. *22

20. Isto

21. Isto

22. YU historija, Logori u Srbiji devedesetih http://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html

Zlostavljanja

Tokom čitavog boravka u niškom logoru, zatvorenici su bili izloženi svakodnevnom zlostavljanju. Ono nije biralo ni vreme ni trenutak, odvijalo se bez neke određene logike i strategije, te je više zavisilo od trenutnog raspoloženja čuvara i onog što im u tom trenutku padne na pamet. Zajednička nit svog tog zlostavljanja bila je ne samo fizički slomiti osobe, već ih i poniziti, te držati u stanju neljudskosti duži vremenski period:„Čudan je bio taj moment dok ste čekali kad ćete doći na red. Nisu bili sistematični. Tukli su nasumce, ali nitko nije prošao bez. Najgore je bilo to iščekivanje. Niste znali gdje će vas udariti pa da se pripremite. Već od samog neprirodnog položaja i te neke strepnje noge bi vam počele drhtati. Kad bi vas konačno počeli tući niste osjećali bol, samo olakšanje da je počelo i da će proći. Svaki prozvani bi se odvojio od zida i što je brže mogao odlazio u sobu. Međutim morao je proći kroz špalir palica i vojnih čizama broj 50 koje su vitlali na sve strane da vas zakače uz gromko naslađivanje uz svaki dobro plasirani udarac.“
*23

Čuvari su upadali u sobe i tražili su najmanji povod kako bi se iskalili nad zatvorenicima, te su takav tretman ironično zvali „odgojem“. Posebna surovost čuvara iskazivana je prema pripadnicima ZNG i mlađim osobama, njih bi tukli do onesvešćivanja, polivali vodom i onda nastavljali. Oduzimanja vrednih ličnih stvari su se podrazumevala, a traženo je i da zavorenici plaćaju čuvarima boks cigara (sve dok su imali nešto para).*24

Tretman kroz koji su prolazili zatvorenici promenio je njihov fizički izgled, gubili su i po 40 kilograma težine, lica su im bila izobličena od batina, sa frakturama po čitavom telu. Psihički su ih lomili kroz izvođenja na lažna streljanja i na lažne razmene zatvorenika. Kao posledica takvog stanja nekoliko osoba je pokušalo samoubistvo. Tokom dolaska predstavnika međunarodnog Crvenog krsta, nisu smeli da se požale, jer bi ih tada čekao poseban tretman.*25 Najsurovije batine doživeli su prilikom međunarodnog priznanja nezavisnosti Hrvatske:

„Taj dan nećemo zaboraviti dok smo živi, barem ne oni koji su bili te večeri zatočenici u Nišu. Kad je po ustaljenom redu trebala početi prozivka nije se pojavio nitko. Onda smo po neobičnoj galami, tutnjanju cokula na susjednim etažama znali da se događa nešto nesvakidašnje. Na vratima se pojavio uniformirani niški podoficir ne veći od metar i žilet. Dreknuo je: ’Sobni, izvedi ljude na prozivku.’ Čudno mi je bilo što nas je nazvao ’ljudi’. Izišli smo bojažljivije nego obično. Vidjeli smo desetak zajapurenih policajaca koje nismo do sada vidjeli. ’Dobili ste državu. Evropa vas je priznala. Došli smo vam čestitati!’ – oglasio se opet vodnik. Tada mi je bilo sve jasno. Onda kao jedan na riječi čestitke vodnika već zajapureni njegovi čestitari počeli su nemilosrdno ’čestitati’. Čestitanje je trajalo kao vječnost. Nikad kraja. Dobrih sat vremena.“ *26

23. Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora https://www.hdlskl.hr/svjedocanstva/nis

24. Isto

25. Isto

26. Isto

Potvrđeno ubistvo

U niškom logoru, među zatvorenim civilima boravio je i katolički sveštenik Branimir Kosec, koga su zarobili vojnici JNA. Kosec je zarobljen u samostanu crkve svetih Filipa i Jakova u Vukovaru, gde je bio župnik. Branimir Kosec svedoči da ga je 1991. godine, dok je bio u Nišu, pozvao pukovnik Jovanović i rekao mu da je preminuo hrvatski zatvorenik te se raspitivao može li se obaviti katolički obred i nakon pokopa, s obzirom da nisu našli lokalnog katoličkog sveštenika na vreme. Kosec kaže da mu Jovanović nije rekao šta se dogodilo zatvoreniku, ali je čuo da su se tog dana čuvari hvalili kako su pretukli jednog ZNG-u tako da mu se „džigerica“ videla i da je taj dan odmah umro. *27

U julu 2010. godine, na zahtev hrvatske Komisije za nestale i zatočene osobe, na niškom gradskom groblju sprovedena je prva ekshumacija koja je otkrila deset tela, od kojih je jedno identifikovano kao Petar Mesić, koji je bio na hrvatskom spisku nestalih osoba. *28 Veljko Odalović, predsednik Komisije za nestala lica Srbije, kaže da je najmanje jedan Hrvat preminuo u Nišu. On kaže da je, kako je u julu 2008. godine ekshumirano 10 tela, „nesporno utvrđeno da je jedno telo najdirektnije vezano za lica iz Hrvatske koja su 1991. godine bila u sabirnim centrima na teritorijama Srbije i deo njih je bio privremeno smešten u Nišu.”*29

„Utvrdili smo da je Petar Mesić sa te liste, doveden s teritorije Hrvatske i završio u Nišu, gde je smrtno stradao, sahranjen je i sada smo njegovo telo predali hrvatskoj strani. I za preostalih devet tela se pretpostavlja da mogu biti dovedena u vezu sa sukobima na području bivše Jugoslavije.“ *30

27. Isto

28. YU historija, Logori u Srbiji devedesetih http://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html

29. Barbara Matejčić i Zoran Kosanović, Hrvatski zarobljenici iz Vukovara mučeni u Nišu, Balkan Insight, 27. januar 2011. https://balkaninsight.com/2011/01/27/hrvatski-zarobljenici-iz-vukovara-muceni-u-nisu/?lang=sr

30. Isto

Epilog

Zatvorenici su iz logora odvođeni u nekoliko talasa*31, te bili razmenjivani za srpske zatvorenike na hrvatskoj strani. Poslednja grupa zatvorenika odvedena je krajem februara, dok je logor prestao da postoji 26. februara 1992. godine. *32

Za postojanje logora u Nišu javnost nije znala budući da je tokom svog postojanja bio skrajnut od pogleda javnosti. Politika države Srbije u negiranju zločina nije se bitno promenila od završetka rata, a mediji su ostali nemi za ovakvu vrstu izveštavanja. Zbog toga ni danas mnoge Nišlije i dalje ne znaju kakvi zlokobni prizori su se dešavali na obodu njihovog grada. Ujedno, rat protiv Hrvatske za mnoge građane Srbije i dalje je aktuelna tema, a vesti koje čuju o zlostavljanjima u logoru smatraju vešto konstruisanom propagandom Zapada i Hrvatske.

U sudskom procesu koji je pred Međunarodnim sudom pravde vođen protiv Slobodana Miloševića*33 i Gorana Hadžića*34 teretili su se i za postojanje logora na teritoriji Srbije, te za postupanje prema zatvorenicima koje je u suprotnosti sa Međunarodnom konvencijom (nikada okončan postupak zbog smrti obojice optuženih). Udruženje logoraša „Vukovar 1991“ je 2008. godine u saradnji sa FHP-om podnelo krivičnu prijavu u Srbiji protiv nepoznatih lica iz više logora u Srbiji koja se terete za ratne zločine protiv ratnih zarobljenika. Pretkrivični postupak je u toku, dok tužilaštvo čeka na podatke policije. Današnja vojska u Srbiji, međutim, tvrdi da nema nikakve informacije o postojanju logora za hrvatske zarobljenike u Nišu. *35

Pred Županijskim sudom u Osijeku 2018. godine počelo je suđenje u odsustvu generalu Aleksandru Vasiljeviću, načelniku UB JNA pri SSNO za zločine nad Hrvatima u logorima u Srbiji u kojima je i ubijeno pet osoba u logorima, od toga jedna osoba u Nišu. Optužnica je obuhvatala i pukovnika Miroslava Živanovića, koji je u međuvremenu preminuo.*36 Danas ne postoji nikakvo memorijalno obeležje na mestu Kazneno-popravnog doma u Nišu.

31. Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora https://www.hdlskl.hr/svjedocanstva/nis

32. YU historija, Logori u Srbiji devedesetih http://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html

33. Druga izmenjena optužnica u predmetu Milošević pred MKSJ, 23. oktobar 2002: https://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/ind/bcs/mil-2ai021023b.htm

34. Druga izmenjena optužnica u predmetu Hadžić pred MKSJ, 22. mart 2012: https://www.icty.org/x/cases/hadzic/ind/bcs/120322.pdf

35. Barbara Matejčić i Zoran Kosanović, Hrvatski zarobljenici iz Vukovara mučeni u Nišu, Balkan Insight, 27. januar 2011. https://balkaninsight.com/2011/01/27/hrvatski-zarobljenici-iz-vukovara-muceni-u-nisu/?lang=sr

36. U Osijeku počelo suđenje bivšem šefu KOS-a Aleksandru Vasiljeviću za ratni zločin, Novosti, 22. oktobar 2018: https://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:756313-U-Osijeku-pocelo-sudjenje-bivsem-sefu-KOS-a-Aleksandru-Vasiljevicu-za-ratni-zlocin

Bibliografija

Web/online:

Barbara Matejčić i Zoran Kosanović, Hrvatski zarobljenici iz Vukovara mučeni u Nišu, Balkan Insight, 27. januar 2011. https://balkaninsight.com/2011/01/27/hrvatski-zarobljenici-iz-vukovara-muceni-u-nisu/?lang=sr

Druga izmenjena optužnica u predmetu Hadžić pred MKSJ, 22. mart 2012: https://www.icty.org/x/cases/hadzic/ind/bcs/120322.pdf

Druga izmenjena optužnica u predmetu Milošević pred MKSJ, 23. oktobar 2002: https://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/ind/bcs/mil-2ai021023b.htm

Hrvatsko društvo logoraša srpskih koncentracijskih logora https://www.hdlskl.hr/

U Osijeku počelo suđenje bivšem šefu KOS-a Aleksandru Vasiljeviću za ratni zločin, Novosti, 22. oktobar 2018: https://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:756313-U-Osijeku-pocelo-sudjenje-bivsem-sefu-KOS-a-Aleksandru-Vasiljevicu-za-ratni-zlocin

V.P, Srbijanski Gulag – 271 dan u Srijemskoj Mitrovici i Nišu, Večernji list, 27. mart 2018.  https://vojnapovijest.vecernji.hr/vojna-povijest/srbijanski-gulag-271-dan-u-srijemskoj-mitrovici-i-nisu-1234603

YU historija, Logori u Srbiji devedesetih http://yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c2.html