„Lazarev grad“ za koji se vezuje kosovsko predanje u proteklim decenijama postao je važno mesto kulture i politika sećanja u Srbiji. To ne iznenađuje s obzirom na to da se u tom periodu odvijalo i ustanovljavanje kosovskog mita kao povesti o srpskom stradanju, herojstvu i slavi, na mesto centralnog (etno)političkog mita. „Vidovdan“, „kosovski zavet“ i „kosovski mučenici“, knez Lazar i „kosovski junaci“, važan su deo političke retorike, a prate ga značajna ulaganja državnih resursa u različite oblike memorijalizacije. Pozivanje na kosovski mit deo je i političkih strategija za održanje na vlasti onih koji se predstavljaju kao baštinici kosovske tradicije i potiskuju sporna pitanja. Dok je krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka instrumentalizovan za pripremu, a zatim vođenje ratova na jugoslovenskim prostorima, danas je sredstvo opravdavanje tih ratova, njihovo proglašavanje oslobodilačkim i odbrambenim i epska glorifikacija rata generalno. Ono što izostaje u takvim reprezentacijama (i ovog dela) prošlosti je ne samo promišljanje uloge Srbije u ratovima devedesetih, razaranju zajedničke države i zločinima koji su ih pratili, već i preispitivanje politika koje su im bile u osnovi. Nije neočekivano da, uprkos kontinuiranim naporima aktivističkih grupa poput Peščanika iz Kruševca i Mreže Žena u crnom Srbije da se 24. maj proglasi Danom sećanja na pobunu protiv prisilne mobilizacije u Kruševcu i Rasinskom okrugu 1999, a Gazimestanski trg nazove Trgom hrabrih majki Rasinskog okruga (Mreža žena protiv nasilja 2015), u zvaničnom sećanju nema mesta za događaje koji na bilo koji način dovode u pitanje ustanovljene predstave o prošlosti. Ono čega takođe nema je i dijalog u javnom prostoru koliko je radikalna politička i društveno-ekonomska transformacija koja se odvijala u prethodnim decenijama, temeljno razorila društvo i živote običnih ljudi.
Pejzaž Kruševca koji po rečima predsednika Srbije 28. juna 2021. godine, najbolje pokazuje „kako je to ostati, postojati i gledati u budućnost“ (navedeno prema „Pink“ 2021), danas ocrtavaju starenje i demografsko nestajanje (Stričević i dr. 2015), neprerađena ratna trauma i fabrike razorene mutnim privatizacijama39. To su pitanja o kojima se ne govori i mesta koja se zaobilaze u javnim svečanostima.