Fenomen dezertera i dezertiranja u Srbiji tokom rata
u Jugoslaviji
Dezerterima mogu se definisati svi oni koji su se skrivali od mobilizacije i odbijali da uzmu oružje u ruke. Među njih bi trebalo uvrstiti i građane koji su se odazvali mobilizaciji, ali su naknadno pobegli iz vojske i sa ratišta. Dezerteri su značajno bili zastupljeni među pripadnicima nacionalnih manjina koje nisu doživljavale ovaj rat kao svoj. Rat je surovo pogodio i ljude iz mešovitih brakova, njih oko milion,te im je dezerterstvo bilo najlogičniji izbor. Dezertera je bilo iz ruralnih i iz urbanih područja, svih socijalnih i obrazovnih slojeva (ipak, mogućnosti i prilike za dezertiranje bile su manje kako je društveni/ekonomski položaj osobe bio niži). Pojava dezertiranja bila je najizraženija među mladim ljudima.*1
Slučajevi dezerterstva bili su regulisani Krivičnim zakonom SFRJ i to u poglavlju „Krivična dela protiv oružanih snaga“. U mirnodopskim uslovima, dezerteri spadaju pod Član 217 KZ („Samovoljno udaljenje i bekstvo iz oružanih snaga“) i najviša predviđena kazna je pet godina zatvora.*2 Međutim, sobzirom na to da je Predsedništvo Srbije proglasilo stanje neposredne ratne opasnosti, vojni sudovi su mogli u nekim slučajevima izreći oštrije kazne: od jedne do deset godina zatvora, pa čak i smrtnu presudu (Član 220 KZ SFRJ).*3 Odlučeno je da se rezervne vojne starešine koje dezertiraju obavezno krivično gone, te su predviđene strožije kazne. Vlast je po svaku cenu želela da spreči izbijanje pobuna pa je oštriji režim sankcionisanja bio je i prema onim vojnicima koji su druge podsticali na dezerterstvo, dok su „obični“ dezerteri rezervisti dobijali nešto blaže kazne.*4
Krajem 1991. godine, pod opravdanjem naposredne ratne opasnosti, zabranuje se izlazak iz zemlje svima bez posebne dokumentacije koja je uključivala i potvrdu o odazivu na mobilizaciju. Time je režim pokušao da umanji mogućnost da se građanstvo neodazove na mobilizaciju. Tokom 1995. godine te sankcije su dodatno pooštrene donešenjem zakona kojim se oduzima pravo nasledstva dezerteru. Sa druge strane, brojne evropske države nisu imale sluha i obzira prema dezerterima, skretale su pogled na stranu kada je bilo potrebno pružiti im pomoć. One su odbile da izdaju vize i azil dezerterima (pravdajući se da imaju „dovoljno izbeglica“), te ih po kratkom postupku deportovali nazad u ex-JU republike.
Broj dezertera skoro je nemoguće utvrditi, pre svega, zato što se civilne i vojne vlasti o tome nisu izjašnjavale decidno – kada je o tome Miloševićev režim govorio permanentni i masovni odlazak iz zemlje, pre svega mladih Ijudi, pripisivao je to ekonomskim motivima.*5 Iako tačan broj dezertera u Srbiji nikada nije objavljen procene su nevladinih organizacija da se on kreće od 380.000 do pola miliona. U Srbiji je samo tokom 1991. i 1992. godine mobilisano oko 140.000 ljudi. Sudski postupci su pokrenuti protiv 10.000 osoba koji su izbegavali mobilizaciju ili naknadno dezertirale.*6 Na zatvorenoj sednici Skupstine Srbije saopšten je podatak da je odziv rezervista tokom jeseni 1991. godine u Srbiji bio 50%, a u Beogradu svega 15%. *7 Iako je osuda sredine bila oštra, a zakonske kazne još oštrije, u Srbiji je od oktobra 1991. do proleća 1992. godine organizovano oko 50-ak pobuna rezervista sa oko 55.000 učesnika.*8
Vojne vlasti su čuvale tačan broj dezertera kao vojnu tajnu, jer bi takvi podaci bili u suprotnosti sa režimskim tumačenjem sukoba u ex-Jugoslaviji i paradigmom vlasti da “Srbija nije u ratu” – ukoliko bi ozvaničili podatke de facto bi priznali da je JNA agresorska armija. Ujedno, zvanično objavljivanje podata negativno bi uticalo na „borbeni moral“, „demoralisalo“ bi muškarce koji su se kolebali da li da prihvate ili odbiju mobilizaciju i učešće u ratu.*9
Vojni obveznici Srbije i Crne gore bili su najugroženiji u prve dve godine rata, dok je postojala vojska pod nazivom JNA. Bojan Aleksov smatra da su pobune rezervista i izbegavanje vojnog poziva doveli do mobilizatorske krize. U takvoj situaciji vojska nije raspolagala dovoljnim brojem vojnika, a među onima koji su bili na ratištu vladao je slab borbeni moral. Aleksov navodi da je to prouzrokovalo reorganizaciju vojske koja se sve više oslanja na profesionalni kadar i dobrovoljačke/paramilitarne jedinice, dok se mobilizacija rezervista nakon 1992. godine većinom fokusira na izbeglice u Srbiji.*10
Veliki broj muskaraca izmedju 18 i 45 godina, vojnih obveznika i njihovih porodica u prvoj godini rata živeli su u strahu. Pasivni otpor imao je različite oblike – izbegavanje da se vojni poziv primi, spavanje van kuće, opreznost na javnim mestima zbog učestalih policijskih racija. Bežalo se u inostranstvo, čak i ilegalnim kanalima.*11 U Srbiji je bilo veoma opasno i skoro nemoguće za dezertere da govore javno. Čak i kada su našli sigurno utočiste daleko od rata, većina dezertera nije uspela da shvati političke implikacije svojih akcija i zato nisu uspeli da ih javno iskažu. Neki su bili zabrinuti za svoje porodice koje su ostale kod kuće, druge je bilo sramota onoga šta su uradili i zato radije nisu hteli da govore o tome. Iskustva Žena u crnom koje su radile sa dezerterima kažu da su neki duboko patili zbog okolnosti i posledica njihovog dezertiranja, postali su veoma ranjivi, depresivni i sa njima je bilo teško komunicirati.*12
1. Bojan Aleksov, 1996. “ Sudbina dezertera rata u bivšoj Jugoslaviji”, u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 260-264, Beograd: Žene u crnom
2. Roksanda Ničić, Osvajači zamrzivača, Vreme, broj 60, 9. decembar 1991.
3. Isto
4. Isto
5. Bojan Aleksov i Staša Zajović, 1994. „O mobilizaciji i antimobilizaciji” u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 36-40, Beograd: Žene u crnom
6. Staša Zajović, 2012. “Feministički antimilitarizam žena u crnom” u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 63-89, Beograd: Žene u crnom
7. Ofelija Backović, Miša Vasić, Aleksandar Vasović, Ko to rado ide u vojnike, Republika, broj 198, 1-31. oktobar 1998. http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/98/198/198_18.HTM
8. Staša Zajović, 2012. “Feministički antimilitarizam žena u crnom” u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 63-89, Beograd: Žene u crnom
9. Bojan Aleksov i Staša Zajović, 1994. „O mobilizaciji i antimobilizaciji” u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 36-40, Beograd: Žene u crnom
10. Bojan Aleksov aktivista i istoričar, Intervju dat za Centar za primenjenu istoriju, januar 2021.
11. Ofelija Backović, Miša Vasić, Aleksandar Vasović, Ko to rado ide u vojnike, Republika, broj 198, 1-31. oktobar 1998. http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/98/198/198_18.HTM
12. Bojan Aleksov, 2002. „Ni kukavice, ni heroji” u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 313-314, Beograd: Žene u crnom
Mobilizatorska klima u niškom okrugu
Gradove i sela niškog okruga zapljusno je talas ratne euforije sa početkom sukoba u SFRJ. Međutim, kako kaže profesor i aktivista Đokica Jovanović to je bilo čak i izraženije u odnosu na mnoge gradove u Srbiji, jer je Niš bio opterećen izraženijim, „tvrđim“, šovinističkijim oblikom nacionalizma. Proces retradicionalizacije i vraćanja nacionalnom predznaku snažno je zahvatio ceo niški okrug, bez obzira da li su oni podržavali pozicione ili opozicione stranke. Antiratna klima skoro da nije postojala, antiratne akcije nisu imale kolektivno obeležje i svedene su na nivo individualnog incidenta, smatra profesor Jovanović.
U Nišu tokom ’90ih bilo je 7-8 privatnih televizija i profesor Jovanović smatra da iako one uglavnom nisu bile prorežimske, događaje su tumačile u patrotsko-nacionalističkom ključu. Sa druge strane, izdvajaju se Narodne novine, dnevne novine sa dugom tradicijom, koje se bave lokalnim temama i jugom Srbije. One su u potpunosti bile bilten SPS-a, predstavljajući isključivo njihovu stranu istine, obračunavajući se sa neistomišljenicima i targetirajući čitaoce među simpatizerima Miloševićeve politike.*14
Poput drugih prorežimskih medija na brojnim stranama Narodnih novina moglo se videti da je reč o „odbrambenom ratu“ u koji su Srbi uvučeni. Taj diskurs prikazivao je Srbe kao stranu koja nikada nije vodila osvajački rat, koja ne želi tuđe, već samo brani svoje. U takvom nametnutom ratu JNA se pojavljuje kao mirotvorni faktor koja je tu da spreči ponovni genocid Ustaša. Opravdanja ove vrste trebalo su da uklone sumnju oko svrsishodnosti, ali i pravednosti rata, te da oblikuje javno mnjenje tako da pruže podršku Miloševićevoj ratnoj politici.
U promovisanju značaja JNA, važnosti mobilizacije i učestvovanja u ratu angažovani su mnogobrojni značajni pojedinci, organizacije, institucije. Na sav glas različiti akteri bliski vlasti retorikom isključivog nacionalizma govore o svetom ratu i važnosti odbrane srpskih reritorija. Međutim, ništa nije delovalo neodgovornije od promocije rata u koju su uključena deca. Njihova shvatanja preslikavaju atmosferu u kući i društvu, atmosferu koja pojednostavljeno posmatra stvari (mi – dobri/oni – zli), otvoreno poziva na mržnju i zatiranje druge strane u sukobu:
„Svi razmišljaju o tebi dragi Vojniče. O tebi, koji ćeš preuzeti sve što možeš da povratiš svoju i moju čast, i čast naše zemlje. (…) A moja je nada da ćete ti i svi tvoji i naši drugovi vojnici omogućiti istini i pravdi da pobede i da nestanu bez traga oni koji su narušili naše živote.“*15
„Pišem ti u ime dvesta miliona pravoslavnih Rusa. Srbine, pravoslavni brate, izdrži, ne kloni, udri za krst časni i slobodu zlatnu. Ne daj tiranima da pljačkaju, pale i kolju nejač tvoju. Izdrži, jer pomoć iz bratske Rusije stiže. Opet će Švaba da oseti našu snagu strašnu i opet će moliti, ali praštati više nećemo.“*16
„Goran Ramić divi se vojniku i pita ga kako se snalazi, da li je dobro obučen i objašnjava mu da je samo malo stariji da bi mu se pridružio i nije mu jasno zašto je on jedini dobrovoljac iz velikog mesta sa mnogo stanovnika“*17
Niške Narodne novine intrumentalizovane su u cilju motivisanja građanstva iz niškog okruga da se priključe vojsci i ratnim operacijama. Tokom prve godine sukoba prave se izveštaji sa ratišta koji obaveštavaju o vojnicima iz Niškog korpusa – slavi se uspeh Jugoslovenske armije, veliča se hrabri srpski vojnik koji se žrtvuje za svoju domovinu i sugrađane. *18 Njihovi novinski izveštaji govore o vojsci opremljenoj savremenim naoružanjem, borcima među kojima vlada jak borbeni moral, gde ne postoji nedostatak hrane i drugih potrebštvina. U jednom takvom izveštaju kaže se:
„Mogu vam reći da su to spremni ljudi, gordi i sposobni da istraju u izvršavanju svojih zadataka. (…) U apsolutnoj smo premoći i mnogi delovi jedinica maksimalno nisu ni uključeni u operacije. Među vojnicima izrastaju pravi heroji, ponosni borci što narodu vašeg kraja služi na čast.“*19
Suočena sa slabim odzivom na mobilizaciju, vlast rešenje traži u dobrovoljcima, u čijim redovima često je bilo osoba sumljive biografije, osuđenika i na teža krivična dela. U jesen 1991. godine počinje sveopšta kampanja da se svi ti dobrovoljci uključe u „odbranu Srpstva“. Nikli su brojni dobrovoljački odredi, bilo pod okriljem političkih partija bilo pod komandom Ijudi koji nisu poznavali ratne veštine. Sve se ovo odvijalo javno, čemu su veliku pažnju posvećivali pro vladini mediji, tumačeći takvu klimu kao „patriotski čin“*20. I Narodne novine pišu afirmativno o dobrovoljcima koji uz pucnjavu i slavlje odlaze na ratište.*21,22
Opozicioni mediji čiji je glas bio u manjini prenose sasvim drugačiju sliku od one plasirane u pro-vladinim medijima, izveštaje o kasarnama na ratištu u kojima nema ni osnovnih uslova za život, dobrovoljcima koji pljačkaju i hrvatske i srpske kuće, suicidalnim misijama usled nedovoljne vojne podrške i naoružanja, vojnicima koji ne znaju za šta se zapravo bore.*23 O šizofrenom stanju u kasarni, ali i na ratištu govori Nikola*24 koji je u jesen 1991. boravio u kasarni Stevan Sinđelić, a nakon toga, zajedno sa drugim rezervistima poslat na ratište kod Vukovara:
“Sumanuto izveštavanje o ratu državnih medija, koji su sugestivnim, nikako profesionalnim novinarstvom, ljude gurali u rat. Isprani su im mozgovi, tako da su neki dolazili napaljeni u kasarnu ’da se napiju ustaške krvi’, dok je bilo i onih trezvenijih koji su tu bili protivno svojoj volji. Ti su bili u ogromnoj većini. Kako bi nekako uspevali da se izbore s težinom pritiska koji sa sobom donosi odlazak na ratište, mnogi od njih su tih dana pili do iznemoglosti. Ne pamtim da je ratni elan bio na nekom posebno visokom nivou. Štaviše, rekao bih da je tzv. dezerterska logika bila dominantna, ali su ljudi dobijali pozive koje nisu mogli da odbiju. Uvek ima dežurnih patriota, koji iz iskrenih pobuda ili pod uticajem propagande, veruju da rade pravu stvar. Kad si na frontu nemaš mnogo luksuza, a ni vremena da razmišljaš o tome. Jedino što ti je na pameti jeste da sačuvaš glavu. Oficiri su bili kruti i kao i uvek ne previše zainteresovani za problem običnog čoveka (vojnika). Njima je bilo važno da se naredbe izvršavaju, ma koliko one bile sumanute ponekad.“
Država je pokušavala da stvori uslove koji bi podstakli građane na mobilizaciju. Državne firme i institucije stvarale su fondove za pomoć kolegama koji su odlazili na ratište*25, imigracija*26 i privatne firme slale su pomoć porodicama rezervista. Opštinske vlasti Niša uvodile su popust na plaćanje struje od 50% porodicama rezervista*27, a očekivala ih je i pomoć od Centra za socijalni rad*28. Međutim, dešavalo se da rezervisti koji se vrate sa ratišta dobiju otkaze kao tehnički viškovi, dok oni koji su se vraćali kao invalidi imaju problema da zadrže postojeći posao, ali i da nađu novi. Porodice rezervista nisu primale redovno pomoć – nije bilo sredstava u Centru za socijalni rad ili pak niko nije obavestio zaposlene u Elektrodistribuciji na popust od 50%*29. To govori o primetnom rasulu u državi i odsustvu svake organizacije u institucijama, ali i o strahu građana da odlaze na ratište, uplašeni za svoju egzistenciju, kao i egzistenciju svojih najbližih koje ostavljaju bez svojih prihoda i pomoći u situaciji teške ekonomske krize.
Društvena klima tokom ’90ih dovela je do jasne diferencijacije na dve strane, podele na „nas“ i „njih“. Takva pojednostavljena i oštra podela uvela je u svakodnevnu komunikaciju još oštriju retoriku. Zahtevi za „nacionalnim jedinstvom“ mogli su se pročitati među mnogim temama Narodnih novina, ali i pretnje i zabrane organizacija koje se suprotstavljaju režimskoj politici. Sve glasniji su i zahtevi za posrbljavanjem JNA, uklanjanjem ne-srpskih elemenata iz vojske (kao prvi među njima najvidljiviji je bio general Kadijević).*30,31
Hrvatska strana učestalo se naziva pogrdnim imenima, te ne postoji više pripadnik hrvatskog naroda, već samo Ustaša (kao što i na hrvatskoj strani više nema Srba, već samo Četnika). Izveštava se naširoko o zločinima koje hrvatska strana čini, masakriranju civila, nepoštovanju prekida vatre, pljačkanju srpskih kuća, dok se JNA predstavlja kao sve suprotno tome. Podrška Jugoslovenskoj armiji stiže sa različitih strana, te Savez studenata Univerziteta u Nišu podstiče studente da se uključe u mobilizaciju u cilju slamanja fašizma na teritoriji Hrvatske.*32 Oni najavljuju predviđene povlastice za studente rezerviste (pomeranje ispitnih rokova, naknadne konsultacije sa profesorima)*33, ali i služe kao glasnogovornici netrpeljivosti prema izbeglicama studentima koji zauzimaju mesta u studentskim domovima, hrane se u njihovim menzama, studiraju na njihovim univerzitetima, a ne odlaze da ratuju za domovinu.*34
Koliko je bio izražen pritisak stavljanja na jednu ili drugu stranu pokazuje i to što su hrvatske i slovenačke organizacije nacionalnih manjina iz Niša prihvatile dominantan diskurs, te i one izdaju saopštena u kojima rukovodstva svojih republika nazivaju fašisoidnim i traže njihovu smenu.*35 Afirmativno se piše o crnogorskim udruženjima koja slave jedinstvo srpskog i crnogorskog naroda*36, ali se u negativnom svetlu predstavljaju sve one stranke i organizacije koje imaju imalo natruha sumnjivosti. U tom smislu, Narodne novine pišu o stranci Demokraskog saveza Bugara u Nišu čiji se kritički stav prema zvaničnoj politici Srbije tumači kao težnja za razaranjem jedinstva, pa čak i secesionističkim planovima.*37
13. Đokica Jovanović, aktivista i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, intervju dat za Centar za primenjenu istoriju, novembar 2020.
14. Isto
15. Stela Jovanović, Vojniče, ti si najhrabriji na svetu, Narodne novine, broj 8918, 2-3. novembar 1991.
16. Isto
17. Dragana Stojanović, Deca vojniku hrabrost šalju, Narodne novine, broj 8996, 8-9. februar 1991.
18. Milorad Doderović i Bane Anđelković, Visok moral Nišlija, Narodne novine, broj 8892, 3. oktobar 1991.
19. Milorad Doderović, Niški borci za ponos, Narodne novine, broj 8893, 4. oktobar 1991.
20. Bojan Aleksov i Staša Zajović, 1994. „O mobilizaciji i antimobilizaciji” u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 36-40, Beograd: Žene u crnom
21. Otputovali niški dobrovoljci, Narodne novine, broj 8894, 5-6. oktobar 1991.
22. D. Mijatović, Grupa dobrovoljaca krenula na front, Narodne novine, broj 8897, 9. oktobar 1991.
23. Srbi protiv Srba, Vreme, broj 57, 21. oktobar 1991.
24. Nikola nije pravo ime osobe koja je želela da ostane anonimna, Intervju dat Centru za primenjenu istoriju, novembar 2020.
25. V. Đorić, Pomoć porodicama rezervista, Narodne novine, broj 8893, 4. oktobar 1991.
26. Pomoć Srba iz Bavarske, Narodne novine, broj 8894, 5-6. oktobar 1991.
27. Popust zbog vojne obaveze, Narodne novine, broj 8918, 2-3. novembar 1991.
28. Lj. G, Pomoć porodicama dobrovoljaca i rezervistima, Narodne novine, broj 8895, 7 oktobar 1991.
29. D.N, Rat nije, a ratno se živi, Narodne novine, broj 8939, 27. novembar 1991.
30. Zahteva se smena na vrhu, Narodne novine, broj 8891, 2. oktobar 1991.
31. Saopštenje Srpske radikalne stranke, Podrška JNA, Narodne novine, broj 8892, 3. oktobar 1991.
32. Slomiti fašizam, Narodne novine, broj 8894, 5-6. oktobar 1991.
33. Studenti hoće na front, Narodne novine, broj 8921, 6. novembar 1991.
34. Studenti uz ceo srpski narod, Narodne novine, broj 8920, 5. novembar 1991.
35. Skinite sa naroda žig srama, Narodne novine, broj 8895, 7. oktobar 1991.
36. M.R, Crnogorci protiv komadanja Jugoslavije, Narodne novine, broj 8921, 6. novembar 1991.
37. Milorad Doderović, Čije je bratstvo, Narodne novine, Narodne novine, broj 9033, 24. mart 1992.
Percepcija dezertera
Režimski mediji grmeli su protiv „izdajnika“, „nesrba“, „lažnih Srba“, „prodanih duša i plaćenika“ „apstrakftnih pacifista“. General Kadijević u jednom od intervjua na pitanje o „strategijskim faktorima i problemima s kojima je armija suočena“, kao drugi po redu faktor pomenuo je “organizovano ometanje mobilizacije”:
„Poznato je šta se sve činilo da se onemogući pravovremena i efikasna mobilizacija i ko je sve u toj ’igri’ učestvovao — od osvedočenih neprijatelja, preko kukavica i dezertera, koje svi ratovi u istoriji poznaju, do sitnih i prijavih nazovi političara koji ne biraju sredstva da bi došli do vlasti, makar pod tuđinskim skutom.“*38
Podjednako oštra retorika kao i prema neprijatelju u ratu usmerena je ka dezerterima – slično tako oni se vide kao unutrašnji neprijatelji koji rastaču jedinstvo naroda i zajedničke volje. Narodne novine prenose brojne tekstove, pisane od strane pojedinaca i organizacija iz svih sfera društva, ali i samih novinara koji iznose svoj stav u autorskim tekstovima – svima je zajednička težnja ka ponižavanju dezertera i čina dezertiranja, te huškanju javnosti protiv njih. O tome i govori svedočanstvo rezerviste Nikole:
„Bilo je ljudi koji su se skrivali od poziva – kod rodbine, na selu, kod prijatelja itd. Okolina je to mahom osuđivala, jer je propaganda bila jaka. Meni se desila paradoksalna situacija da me ukućani teraju da se odazovem vojnom pozivu, jer je i to bolje nego da fasujem vojni sud. Toliko su tih dana plašili sve s onim što im se moglo desiti.”*39
Dezerteri se vide kao kukavice i slabići koji su izneverili svoje prijatelje, sugrađane, saborce, svoju zemlju, njenu svetlu tradiciju, svoje slavne pretke koji su se borili za njih, svoje potomke čija je sudbina ugrožena. Još oštrije osude i omalovažavanja doživele su one organizacije (pre svega iz nevladine sektora), a kasnije i deo opozicije, koje bi pozivale ili podržale čin dezertiranja.
Posebna vrsta netrpeljivosti vladala je prema izbeglicama, naročito onim od kojih se očekivalo da se vrate na ratište. Iako je često reč o ljudima koji su se većinom našli u težem položaju nego ostatak populacije (velika većina ostala je bez imovine, živela kao podstanari u stanovima rođaka, nailazili na problem da nađu posao itd), vlast u Srbiji i mediji huškali su javnost protiv njih. Oni su se predstavljali kao paraziti koji iskorišćavaju dobrodošlicu Srbije, zapošljavaju se, kupuju kuće, uživaju dok drugi za njih ratuju. Upućuju im se pretnje da neće polagati pravo na imovinu u Hrvatskoj, jer ne učestvuju u njenoj odbrani. O atmosferi u Nišu i odnosu prema dezerterima i izbeglicama govori i izjava jedne od aktiviskinja Centra za nenasilno rešavanje konflikta:
„Raspoloženje među ljudima u Nišu, naročito muškarcima, je euforično. Svi pričaju o velikoj Srbiji, knjižare su pune knjiga o srpskoj istoriji, na sve strane samo Srbija. Pre dva dana smo, moja prija i ja, čitav sat cepale plakate na kojima su pozivale izbeglice da se vrate kućama i na kojima je pisalo ’Zašto naša deca da ginu umesto vas?’ u potpisu je bilo Društvo starosedelaca Srbije.“*40
Ukoliko se pogleda kako su sami dezerteri videli sebe i svoje motive da ne učestvuju u ratnim sukobima, njih možemo podeliti na sekundarne, ideološke motivatore i primarne, egzistencijalne. Žene u crnom nabrajaju sve one sekundarne faktore koji su uticali na dezertiranje:
– Odbijanje da se učestvuje u ratnim zločinima i ubijanju
– Odbijanje da se “ubija sopstveni narod, prijatelji, braća, koji žive u drugoj republici, samo zato što su druge nacije ili religije“
– „Neću u rat jer Srbija nije napadnuta“
– „Neću da budem agresor“
– „Ovaj rat vodi Milošević i njegovi komunistički generali da bi se održali na vlasti“
– Ovaj rat vode nacionalističke vođe (vojne i civilne) da bi zadržali svoje privilegije. Neka 53.000 dobro plaćenih oficira ide na front.“
– „Neću u rat jer je jedan od ciljeva ovog rata proširenje srpske teritorije; ne želim da se borim za ekspanzionističke ciljeve.“
– „Zato što ciljevi ovog rata nisu jasno definisani.“
– „Zato što nijedan cilj ne može da opravda tolike žrtve i uništavanja.”
– „Zato što ovaj rat vode da bi zavadili narode, posebno da bi Srbe odvojili od Muslimana i Hrvata.“
– „Zato što nacionalistički režimi žele da stvore etnički čiste teritorije putem zločina etničkog čišćenja.“
– „Zato što ovaj rat vode ubice, pljačkaši, trgovci oružjem…“ *41-52
Čini se da ovi antiratni i a(nti)nacionalni faktori nemaju odlučujući uticaj na odluku dezertera, pre svega jer istraživanja javnog mnjenja sa početka ’90ih govore o rastu tradicionalizma i nacionalizma među ukupnom, ali i mlađom populacijom u Srbiji i drugim ex-JU republikama*53, tako da je veoma upitno koliko su uopšte bili zastupljeni. Glavni motivator je egzistencijalne prirode, činjenica da je njihov život ugrožen, strah da u bilo kom trenutku mogu da poginu. Ujedno, postojao je i bojazan za njihove porodice koju ne samo da su ostavljali na neko vreme bez svoje pomoći, već je bilo i upitno da li će im se vratiti kao invalidi. Bojan Aleksov koji je radio sa dezerterima i izveštavao o njihovom položaju, kaže o tome sledeće:
„Na dezertere ne treba gledati ni kao na kukavice, izdajnike ili petu kolonu — kao što ih država i vojske opisuju — niti kao antimlitarističke ili pacifističke heroje. U mnogim slučajevima njihova odluka da pobegnu bila je spontana i često nije bila ,,politička“. Dezerteri ne moraju deliti naša politička uverenja, a neki od njih nisu čak bili ni pacifisti.“*54
Đokica Jovanović navodi da je bilo mnogo onih čija su usta bila puna Srbije i Srbstva, ali kada je trebalo da uzmu opasač i odu na ratište, pronalazili se različita opravdanja i potezali lične veze kako bi izbegli vojsku i odlazak na ratište.*55
Kada je reč o faktorima koji su sprečavali osobe da dezertiraju, tu je pre svega izražen strah od sankcija. Međutim, zanimljiv je i podatak koji pokazuju istraživanja stavova vojnika na ratištu tj. da je među njima vladao osećaj drugarstva i zajedništva.*56 Rezervisti koji se do juče nisu znali našli su se u teškoj situaciji i to ih je homogenizovalo, te je bio važan faktor da ne dođe do dezertiranja. O tome svedoči i rezervista Nikola:
„Kolebljivaca je bilo, ali su okolnosti u kojima su se ljudi nalazili bile specifične, tako da i za njihovo kolebanje nije bilo puno prostora, a ni razumevanja. Imam utisak da su ljudi bili isuviše ponosni da bi se na taj način odvajali od onih pored sebe s kojima su u istom sosu. To je više pitanje časti nego razuma, ispervertirana vojna logika koja nije atipična za vremena poput onih u kojima smo bili 1991. i 1999.”*57
38. Roksanda Ničić, Osvajači zamrzivača, Vreme, broj 60, 9. decembar 1991.
39. Nikola nije pravo ime osobe koja je želela da ostane anonimna, Intervju dat Centru za primenjenu istoriju, novembar 2020.
40. Moja stvarnost rata 1996. u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 46-57, Beograd: Žene u crnom
41. – 52. Staša Zajović, 2012. “Feministički antimilitarizam žena u crnom” u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 63-89, Beograd: Žene u crnom
53. Pantić Dragomir, Promene vrednosnih orijentacija mladih u Srbiji, Institut društvenih nauka, Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje, Beograd, 1990.
54. Staša Zajović, 2012. “Feministički antimilitarizam žena u crnom” u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 63-89, Beograd: Žene u crnom
55. Đokica Jovanović, aktivista i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Intervju dat za Centar za primenjenu istoriju, novembar 2020.
56. Aleksandar Ćirić, Matora Devica, JNA, Vreme, broj 76, 6. april 1992.
57. Nikola nije pravo ime osobe koja je želela da ostane anonimna, Intervju dat Centru za primenjenu istoriju, novembar 2020
Slučajevi dezertiranja u niškom okrugu
Slučaj 6 dezertera iz Leskovca
Prvi slučajevi, ali i presude dezerterima vezuju se za šest vojnika iz Leskovca kojima je suđeno u Nišu, pošto su svojevoljno napustili ratište oktobra 1991. godine. U vezi sa njihovim i sličnim slučajevima izjasnio se predsednik Vojnog suda u Nišu, pukovnik Veljko Milić:
„Moj savet (rezervistima prim.aut) je da se odazovu svakom pozivu. Uostalom to je dužnost svakog građanina ove zemlje, ona se mora braniti i od unutrašnjih i od spoljašnjih neprijatelja. Svako odbijanje vojnog poziva i neodazivanje na mobilizaciju, krivično je delo. A verujte nam nije lako kada treba mlade ljude da osudimo.“*59
U autorskom tekstu novinarke Gordane Buro pod nazivom „Oj, Srbijo naša tugo“ lamentuje se nad nejedinstvom Srba, te nad dezerterima koji poput onih iz Leskovca ugrožavaju opstanak srpskog naroda. Autorka teksta citira „velikog“ Branu Crnčevića koji kaže da „Srbi na ovim prostorima brane ne samo sebe i svoju decu, već i decu svoje dece i unuke svojih unuka.“*60 Saopštenja i osude u vezi sa ovim slučajem ređaju se u Narodnim novinama, pa tako rezervni oficiri iz Niša kažu:
„Izbegavanje vojne obaveze je nečastan čin kojim se kalja ugled i imidž srpskog vojnika i oficira koji su stekli tokom mnogih ratova i zato rezervne starešine apeluju na svest i patriotizam koji je krasio naše pretke, da se obaveznici ponašaju hrabro i dostojanstveno, izbegavajući sve zamke političkih stranaka i drugih grupa koje podstiču na sraman čin.“*61
Narodne novine nisu prikazale drugu stranu priče, onu koja bi pokušala da razume ovaj čin leskovačkih dezertera. No, zato su se potrudili da sa što više strana prikupe osude, te tako uspevaju doći i do izjave vojnika iz Niškog korupusa u okolini Vukovara, u kome su i dezerteri boravili:
„Ne razumem dezertere kojih je ovde bilo iz Leksovca. Nema toliko pogrdnih reči koje bih im uputio. Lično sam sinoć bio u konvoju koji je otpratio te dezertere. Neka se njihovi roditelji i oni sami stide. Drago mi je što među nama Nišlijama nema dezertera. To su očigledno labilne ličnosti koje je bolje i ne imati u jedinicama, jer mogu samo da smetaju.“*62
Rezervisti iz Leskovca osuđeni su po kratkom postupku – trojica su dobili kaznu zatvora od 6 meseci, dvojica od 5 meseci, a jedan je dobio kaznu zatvora od 4 meseca. Sistem kažnjavanja predstavljen je tako da se mobilizacija i vojni poziv ne mogu izbeći – svi su dezerteri vraćeni na ratište, a odslužiće kaznu zatvora nakon povratka u Leskovac.*63 Može se pretpostaviti kakvom su režimu od strane drugih vojnika bili izloženi takvi rezervisti nakon vraćanja na ratište.
Slučaj rezervista iz Aleksinca
Narodne novine izveštavaju o sudskom procesu protiv dvojice aleksinačkih rezervista zbog dezertiranja i podsticanja druge na dezerterstvo*64. Međutim, ova vest većim delom je cenzurisana u Narodnim novinama i ne sadrži podatke o tome koliko se rezervista vratilo sa njima – zato što bi takav podatak mogao „uzbuditi“ javnost i podstaći na protivljenje mobilizaciji. Iz opozicionih medija saznajamo da su dvojica dezertera podstakla 150-200 rezervista da se sa ratišta vrate nazad u Aleksinac.*65
Slučaj kapetana Ivana Mališića
U Nišu je suđeno jednom od kapetana JNA Ivanu Mališiću koji je krivično optužen za podrivanje vojne i odbrambene moći, pošto nije sproveo naredbu o delimičnoj mobilizaciji u svom sektoru. On je kasnije podneo i zahtev da napusti službu. Narodne novine posebno naglašavaju oštrinu kazne od 6 godina zatvora i, ne ulazeći u motive i argumente kapetana Mališića da odbije naredbu, konstatuju da je „armiju izdao kada je bio najpotrebniji“*66
Slučaj rezervista iz okoline Niša
Vojni sud u Nišu kojim je predsedavao pukovnik Veljko Milić osudio je trojcu rezervista. Reč je o Čedomiru Jankoviću iz Mrveša koji je dobio 9 meseci zatvora, Ljubomiru Stankoviću iz Vlasotinca osuđenom na 8 meseci i Miroslavu Veljkoviću iz Pirota koji je dobio 6 meseci zatvora. Oni su se odazvali vojnom pozivu, došli su u kasarnu, ali kada su shvatili da će biti ukrcani u autobuse koji vode na ratište, počeli su se suprotstavljati tom činu. Svi su oni iz straha pokušali da se opravdaju bolešću najbližih i ličnim problemima.*67
Slučaj Jehovinih svedoka
Krajem oktobra 1991. godine desila su se i dva slučaja dezerterstva Jehovinih svedoka – jedan od njih je iz Zrenjanina, drugi iz okoline Niša. Niški rezervista Bojko Mirković iz Medoševca uredno se javio u vojni odsek po dobijanju poziva, ali je tamo odbio da obuče uniformu. Iako se Bojko pravdao da mu to ne dozvoljavaju verska osećanja, u sudskom postupku njemu je određena kazna od 8 meseci zatvora. *68
Drugom rezervisti, Darku Kneževiću poreklom iz Zrenjanina, takođe je suđeno u Nišu. Darku su nasilno obukli uniformu, koju je on skinuo i poručio da će je stalno skidati ako pokušaju ponovo da mu je navuku. Takav čin očigledno je naljutio nadređene, te je on dobio oštriju kaznu od 15 meseci zavora.*69
Tokom suđenja njima je predočeno da su izmenama zakona u obavezi da služe vojni rok i bez nošenja oružja, ali da se u tom slučaju rok udvostručuje. Ujedno, takav vojni angažman podrazumeva i obavezu nošenja uniforme, te je nepoštovanje prema uniformi, ali i odbijanje služenja vojnog roka bili razlozi zbog kojih su kažnjeni. U zaključku suđenja kaže se da verska osećanja ne mogu biti opravdanje da se ne služi vojni rok, jer su već učinjeni ustupci time što se ne obavezuju da nose oružje.*70
Protest roditelja rezervista
Narodne novine pišu da su najveći teret ratovanja podneli vojnici starosti od 19 do 20 godina,*71 a tokom oktobra 1991. godine u Nišu su protestvovali njihovi roditelji.*72 Iako su Narodne novine učestalo pratile ove proteste tokom mesec dana, Đokica Jovanović smatra da taj događaj nije privukao toliku pažnju javnosti*73. Ovaj protest bio je za vlast prihvatljiv i njihovi zahtevi nisu ugrožavali zvaničnu politiku, čak su je u mnogim elementima i legitimisali.
Karakter pobune roditelja rezervista ostaje u okvirima nacionalne borbe, ali ističe i izvestan socijalni element – roditelji ne dovode u pitanje potrebu da se ratuje i „brane srpske teritorije“ u Hrvatskoj, već da se selekcija rezervista vrši pravednije. Drugim rečima, oni ne odbijaju obavezu da njihova deca idu na ratište, ali i uočavaju da su većinom mobilisana deca iz seljačkih i radničkih porodica, dok imućniji bivaju pošteđeni, te zahtevaju da se to promeni.*74 Legitimacija ratnih prohteva vlasti posebno je primetna u zahtevu roditelja da se sprovede strožiji model mobilizacije, uključivanje većeg dela stanovništva u vojne aktivnosti, oštrije kažnjavanje dezertera, kao i mobilizaciju izbeglica.*75
Protest roditelja održavao se na glavnom Trgu u Nišu i ispred vojne kasarne „Stevan Sinđelić“ odakle su rezervisti slati na ratište*76. Istovremeno, u Srbiji su se dešavali protesti roditelja koji su imali drugačiji predznak, te bili u potpunosti antiratno obeleženi – oni su bili protiv nacionalizma koji je podelio Jugoslaviju, rata i učešća njihove dece u njima. Samo tokom 1991. godine neki od najznačajnijih protesta ovog tipa uključivali su upad nekoliko stotina roditelja u Skupštinu Srbije koji su zahtevali prekid rata, a nakon toga je i u avgustu hiljade roditelja protestvovalo ispred Doma vojske u Beogradu sa istim zahtevima. Medijska pokrivenost ovih događaja je izostala, za državne medije, za Narodne novine i njihove pratioce oni kao da se nisu desili – vesti koje su imale nacionalističku retoriku i huškanje protiv dezertera bile su jedino dostupne.
Pobune rezervista u kasarnama
Pobune rezervista u kasarnama Nakon burnog oktobra 1991. godine usledila je pauza, sve do kraja januara 1992. godine. Tada talas pobuna rezervista zadobija još veće razmere, a dešavanje se sele u vojne kasarne gde rezervisti protestuju protiv odlaska na ratište. Narodne novine ni reč nisu posvetile pobunama rezervista koje su se desile na teritoriji Niškog okruga i Timočke krajine – za čitaoce koji su se informisali isključivo uz pomoć ovog lista one kao da se nisu zbile.
Taj talas pobuna bio je najveći od početka rata – samo u Nišu pobunilo se 400 rezervista, a nemira je bilo u Sokobanji, Zaječaru, Negotinu, Aleksincu, Svrljigu, dok se u Knjaževcu podiglo čak 4000 osoba među kojima je bio veliki broj građana (rođaka rezervista). Nedeljnik Vreme izveštava da su svi oni izašli na ulice, protestujući protiv nasilne mobilizacije i nedefinisanih ciljeva rata, te loše organizacije mobilizacije. Rezervisti su tražili da im Gradimir Jeremić, potpredsednik opštine Knjaževac i poslanik Dragoslav Bonić objasne ciljeve rata, ali umesto njih to je pokušao da uradi potpredsednik vlade Zoran Aranđelović, koji je dobio nekoliko grudvi snega u glavu, pa je morao da se ukloni sa scene.*77
O samim rezultatima pobune nema mnogo izveštaja, čak ni u opozicionim medijima, te se čini da je vojska pokušala da zataška čitavu situaciju, a da pobunjeni rezervisti nisu naknadno mnogo govorili o tome zbog straha od sankcija. Đokica Jovanović kaže:
„Mediji o tome nisu mnogo javljali, to se nekako držalo iza zavese. Rezervisti su se pobunili, ali to nije bilo dugotrajno, oni sami hteli su što pre da se sklone od očiju javnosti. Biti na nišanu jedne takve javnosti nije bilo baš zgodno“*78
58. Filipović, Dezertere čeka sud, Narodne novine, broj 8899, 11. oktobar 1991.
59. Isto
60. Gordana Bura, Oj Srbijo, naša tugo, Narodne novine, broj 8905, 18. oktobar 1991.
61. Odbrana je iznad politike, Narodne novine, broj 8912, 26-27. oktobar 1991.
62. Milorad Doderović, Niški borci za ponos, Narodne novine, broj 8893, 4. oktobar 1991.
63. Šestorica dezertera osuđena na kazne zatvora od nekoliko meseci, Narodne novine, broj 8900, 12-13. oktobar 1991.
64. Dušan Milosavljević, Stroge kazne za ratna vojna krivična dela, Narodne novine, broj 8918, 2-3. novembar 1991.
65. Srbi protiv Srba, Vreme, broj 57, 21. oktobar 1991.
66. Dušan Milosavljević, Stroge kazne za ratna vojna krivična dela, Narodne novine, broj 8918, 2-3. novembar 1991.
67. D.M, I na front, i u zatvor, Narodne novine, broj 8938, 26. novembar 1991.
68. D. Milosavljević, Zatvor za Jehovine svedoke, Narodne novine, broj 8934, 21. novembar 1991.
69. Isto
70. Isto
71. M. R, Najsposobniji ratnici – vojni regruti, Narodne novine, broj 9055, 17. april 1992.
72. M.R, Roditelji traže zamenu jedinica, Narodne novine, broj 8890, 1. oktobar 1991.
73. Đokica Jovanović, aktivista i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, intervju dat za Centar za primenjenu istoriju, novembar 2020.
74. M.D, Zahtev za zamenu jedinica, Narodne novine, broj 8897, 9. oktobar 1991.
75. M.R, Roditelji traže zamenu jedinica, Narodne novine, broj 8890, 1. oktobar 1991.
76. M.R, U Beograd po rešenje, Narodne novine, broj 8891, 2. oktobar 1991.
77. Međuvreme, Vreme, broj 68, 27. januar 1992.
78. Đokica Jovanović, aktivista i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, intervju dat za Centar za primenjenu istoriju, novembar 2020.
Bibliografija
Knjige/monografije:
Bojan Aleksov, 1996. “ Sudbina dezertera rata u bivšoj Jugoslaviji”, u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 260-264, Beograd: Žene u crnom
Bojan Aleksov, 2002. „Ni kukavice, ni heroji” u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 313-314, Beograd: Žene u crnom
Bojan Aleksov i Staša Zajović, 1994. „O mobilizaciji i antimobilizaciji” u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 36-40, Beograd: Žene u crnom
„Moja stvarnost rata“ 1996. u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 46-57, Beograd: Žene u crnom
Pantić Dragomir, Promene vrednosnih orijentacija mladih u Srbiji, Institut društvenih nauka, Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje, Beograd, 1990.
Staša Zajović, 2012. “Feministički antimilitarizam žena u crnom” u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 63-89, Beograd: Žene u crnom
Staša Zajović, 2012. “Feministički antimilitarizam žena u crnom” u Žene za mir, ur. Staša Zajović, 63-89, Beograd: Žene u crnom
Članci u dnevnoj i nedeljnoj štampi:
Aleksandar Ćirić, Matora Devica, JNA, Vreme, broj 76, 6. april 1992.
D.M, I na front, i u zatvor, Narodne novine, broj 8938, 26. novembar 1991.
- Mijatović, Grupa dobrovoljaca krenula na front, Narodne novine, broj 8897, 9. oktobar 1991.
- Milosavljević, Zatvor za Jehovine svedoke, Narodne novine, broj 8934, 21. novembar 1991.
D.N, Rat nije, a ratno se živi, Narodne novine, broj 8939, 27. novembar 1991.
Dragana Stojanović, Deca vojniku hrabrost šalju, Narodne novine, broj 8996, 8-9. februar 1991.
Dušan Milosavljević, Stroge kazne za ratna vojna krivična dela, Narodne novine, broj 8918, 2-3. novembar 1991.
Gordana Bura, Oj Srbijo, naša tugo, Narodne novine, broj 8905, 18. oktobar 1991.
Lj. G, Pomoć porodicama dobrovoljaca i rezervistima, Narodne novine, broj 8895, 7 oktobar 1991.
M.D, Zahtev za zamenu jedinica, Narodne novine, broj 8897, 9. oktobar 1991.
Međuvreme, Vreme, broj 68, 27. januar 1992.
Milorad Doderović, Čije je bratstvo, Narodne novine, Narodne novine, broj 9033, 24. mart 1992.
Milorad Doderović i Bane Anđelković, Visok moral Nišlija, Narodne novine, broj 8892, 3. oktobar 1991.
Milorad Doderović, Niški borci za ponos, Narodne novine, broj 8893, 4. oktobar 1991.
M.R, Crnogorci protiv komadanja Jugoslavije, Narodne novine, broj 8921, 6. novembar 1991.
- R, Najsposobniji ratnici – vojni regruti, Narodne novine, broj 9055, 17. april 1992.
M.R, Roditelji traže zamenu jedinica, Narodne novine, broj 8890, 1. oktobar 1991.
M.R, U Beograd po rešenje, Narodne novine, broj 8891, 2. oktobar 1991.
Odbrana je iznad politike, Narodne novine, broj 8912, 26-27. oktobar 1991.
Otputovali niški dobrovoljci, Narodne novine, broj 8894, 5-6. oktobar 1991.
Pomoć Srba iz Bavarske, Narodne novine, broj 8894, 5-6. oktobar 1991.
Popust zbog vojne obaveze, Narodne novine, broj 8918, 2-3. novembar 1991.
Roksanda Ničić, Osvajači zamrzivača, Vreme, broj 60, 9. decembar 1991.
Saopštenje Srpske radikalne stranke, Podrška JNA, Narodne novine, broj 8892, 3. oktobar 1991.
Skinite sa naroda žig srama, Narodne novine, broj 8895, 7. oktobar 1991.
Slomiti fašizam, Narodne novine, broj 8894, 5-6. oktobar 1991.
Srbi protiv Srba, Vreme, broj 57, 21. oktobar 1991.
Stela Jovanović, Vojniče, ti si najhrabriji na svetu, Narodne novine, broj 8918, 2-3. novembar 1991.
Studenti hoće na front, Narodne novine, broj 8921, 6. novembar 1991.
Studenti uz ceo srpski narod, Narodne novine, broj 8920, 5. novembar 1991.
Šestorica dezertera osuđena na kazne zatvora od nekoliko meseci, Narodne novine, broj 8900, 12-13. oktobar 1991.
- Đorić, Pomoć porodicama rezervista, Narodne novine, broj 8893, 4. oktobar 1991.
- Filipović, Dezertere čeka sud, Narodne novine, broj 8899, 11. oktobar 1991.
Zahteva se smena na vrhu, Narodne novine, broj 8891, 2. oktobar 1991.
Web/online:
Ofelija Backović, Miša Vasić, Aleksandar Vasović, Ko to rado ide u vojnike, Republika, broj 198, 1-31. oktobar 1998. http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/98/198/198_18.HTM
Intervjui:
Bojan Aleksov, aktivista i istoričar, Intervju dat za Centar za primenjenu istoriju, januar 2021
Đokica Jovanović, aktivista i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, intervju dat za Centar za primenjenu istoriju, novembar 2020.
Nikola nije pravo ime osobe koja je želela da ostane anonimna, Intervju dat Centru za primenjenu istoriju, novembar 2020.
Pingback: Niš - Mesta sećanja
Pingback: Užice - Mesta sećanja