Sećanje na otpor ratu i militarizmu, kao i na progon hrvatskog stanovništva tokom devedesetih nema svoje mesto u zvaničnom, pa ni javnom sećanju. Nerado se govori i o događajima u Hrtkovcima. Rumljani/ke uglavnom znaju šta se dešavalo i ne postoji nijedna inicijativa da se na bilo koji način obeleže ovi sramni trenuci u modernoj istoriji grada. Ni u samom selu ne postoji niti jedno obeležje koje bi podsećalo na ono što se šta dešavalo tokom ’90-ih godina prošlog veka na tom mestu. Ali zato se može se videti ogroman krst od 4 metra na ulazu u selo, koji je postavljen nakon velikih poplava 2014,13 iz pravca Rume, zatim putokaz za arheološko nalazište Gomolava, kao i spomen ploča posvećena poginulima u ratovima od 1992. do 2000, postavljena na Dom kulture „Sveti Sava” na inicijativu udruženja „Savez boraca Hrtkovci“ i članova/ica porodica poginulih.
|
9. fotografija
|
10. fotografija |
|
Dom kulture „Sveti Sava“ i mesna zajednica Hrtkovci. Foto: Vojkan Trifunović. Izvor: Arhiva CPI. |
Spomen ploča posvećeno poginulima u ratovima 1992-2000. Foto: Vojkan Trifunović. Izvor: Arhiva CPI. |
Kada je, 2018, SRS nameravala da obeleži godišnjicu mitinga 6. maja 1992, javnost se jeste uzburkala i ponovo je ovo mirno sremsko selo postalo glavna vest u svim medijima (https://www.slobodnaevropa.org/a/srbija-blokirani-svi-prilazi-hrtkovcima/29211008.html). Međutim meštani/ke su bili/e gotovo potpuno rezignirani/e što, možda, najbolje opisuje komentar jedne od njih da je „nekada […] bilo strašno. Sad niko ne priča o prošlosti, mi svi ovde živimo zajedno“ (https://balkaninsight.com/sr/2015/05/06/hrtkovci-selo-koje-poku%C5%A1ava-da-zaboravi-rat/)
|
11. fotografija
|
|
Krst na ulazu u Hrtkovce. Izvor: Wikipedia. |
Jedini „spomenik“ progonima je takozvana Kuća Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke koji je 2018. pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju osuđen na 10 godina zatvora zbog podsticanja i činjenje progona, podsticanja deportacije i prisilnog premeštanja u Vojvodini. To je jedina presuda protiv bilo koga za prisilno iseljavanje hrvatskog stanovništva iz Vojvodine (Dosje: Fond za humanitarno pravo 2019, 46). Kuća je kupljena te iste 2018. za 40000 evra. Reakcija države svela se na izjavu tadašnje ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorane Mihajlović, da je kuća nelegalna jer je izgrađena bez dozvole (https://www.slobodnaevropa.org/a/29561917.htm). Nalazi se na samom putu prema Šapcu, nedaleko do centra sela, i tik pored stadiona seoskog fudbalskog kluba. Ofarbana je u boje Srpske radikalne stranke (plava), na njoj se nalazi natpis „Kuća Vojislava Šešelja” i „Srpska radikalna stranka”. Povremeno su se u njoj održavale sednice Centralne otadžbinske uprave, a trenutno nije poznato kakvu svrhu ima. Interesantno je da se, ukoliko na Google-u ukucate „kuća Vojislava Šešelja”, dobija obaveštenje da je u pitanju „turistička atrakcija”, što nedvosmisleno govori o odnosu prema celom događaju.
|
12. fotografija
|
|
Kuća Vojislava Šešelja. Foto: Vojkan Trifunović. Izvor: Arhiva CPI. |
Samo spomeničko nasleđe Rume (i okoline) nije toliko obimno. Osim ranije pominjanih, monumentalnog Spomenika revoluciji na glavnom gradskom trgu u Rumi i Mosta razmene, nakon početka devedesetih izgrađeno je tek nekoliko spomenika. Verovatno najznačajniji je spomenik Žarku Miladinoviću, rumskom političaru i narodnom tribunu s početka 20. veka, postavljen 2007. ispred glavne pošte. On je postavljen tako da je okrenut ka jugu (prema užoj Srbiji) što je u vezi sa ulogom koju je Miladinović imao prilikom pripreme i održavanja Velikog zbora Sremaca u Rumi 24. novembra 1918. kada je doneta odluka da se Srem pripoji Kraljevini SHS (Janković 2019, 38).
|
13. fotografija
|
14. fotografija |
|
Gradski trg i Spomenik revolucije nekada. Izvor: Wikipedia |
Gradski trg i Spomenik revolucije danas. Foto: Vojkan Trifunović. Izvor: Arhiva CPI. |
Kada je u pitanju odnos prema egzodusu nemačkog stanovništva nakon Drugog svetskog rata o tome se u javnom prostoru ne govori često,14 dok je odnos prema jevrejskom progonu nešto drugačiji. Naime, na mestu gde je nekada postojala sinagoga 1991. postavljeno je spomen obeležje (Pauković 1996, 47) Tablu je svečano otkrila 26. oktobra 1991. delegacija Saveza jevrejskih opština Jugoslavije i predstavnik jevrejske opštine Novi Sad (Isto). I to je gotovo sve od obeležja posvećenih manjinama. Ostali spomenici i memorijali rezervisani su za većinsko, srpsko stanovništvo i poginule u različitim ratovima iz prošlosti.
|
|
|
Spomen obeležje na mestu nekadašnje sinagoge u Rumi. Foto: Miroslav Stokić. Izvor: Arhiva CPI. |
Posebno mesto u memorijalizaciji zauzimaju poslednji ratovi, a posebno sukob sa NATO-om 1999. godine. Prema zvaničnim informacijama, u NATO bombardovanju je s prostora rumske opštine stradalo nekoliko ljudi: Milena Cica Malenić, majka jednog od vojnika koji se nalazio u Prištini koja je stradala u autobusu na put ka sinu, Branko Čuturilo, dobrovoljac iz Klenka, poginuo 11. aprila 1999, Dejan Kostić, takođe iz Klenka i Željko Raužan, policajac iz Hrtkovaca. Ovim žrtvama pridodaje se i Mišo Uboje koji je poginuo na Kosovu 1998. tokom redovnog odsluženja vojnog roka. Lokalna vlast se, po sopstvenim rečima, na primeren način odužila poginulima, pa je tako jedna od ulica u Rumi dobila ime po Mišu Uboju. Prilikom svečanog otvaranja rekonstruisane ulice 2016, kome su prisustvovali roditelji vojnika ali i tadašnji ministar pravde Nikola Selaković, tadašnji predsednik opštine dr Aleksandar Martinović izjavio je kako je Uboje „pokazao kako se za Srbiju gine“, dok je ministar Selaković rekao da „pored toga što sada možemo da normalno prođemo ovom lepom ulicom, koja je pre asfaltiranja ličila na prašnjavi šor, mi odajemo i počast mladom sprskom heroju koji je položio svoj život na oltaru otadžbine“ (https://www.ruma.rs/portal2/jupgrade/index.php?option=com_content&view=article&id=7808:2016-03-29-15-14-42&catid=204&Itemid=66&lang=en)-. Slično je bilo u susednom Klenku gde je, 2018, jedna ulica dobila ime po Dejanu Kostiću. Kostić se iz Austrije gde je živeo, dobrovoljno prijavio za odsluženje vojnog roka u septembru 1998. Prvo je vojni rok služio u Valjevu, a zatim je prekomandovan u Kosovsku Mitrovicu, pa na Košare, gde je nažalost i poginuo, o čemu roditelji nisu ništa znali. Na svečanosti otkrivanja ploče sa imenom ulice govorio je i tadašnji predsednik SO Ruma, Stevan Kovačević, koji je tom prilikom pre zaključka da će se s ponosom sećati svog meštanina „koji je na najisturenijem graničnom kamenu do poslednjeg daha branio slobodu i čast svoje Srbije”, izjavio:
Opstanak i trajanje u istoriji zaslužujemo samo večnim pamćenjem i iskrenim, bratskim poštovanjem onih koji su bili uz nas i pred nama onda kada je to bilo stvarno najopasnije i najteže. Dejan Kostić, dvadesetogodišnjak iz Klenka je jedan od njih. I zato nema reči opravdanja za dvodecenijski muk i zaborav kojim je potiskivano sećanje, njegovo herojstvo i žrtvovanje. Na svu sreću, Opština Ruma se oslobađa balasta samozaborava i odsustva zahvalnosti svojim najboljim i najhrabrijim sinovima. Obnavljajući kulturu sećanja na njih nekima od svojih tragično stradalih sugrađana mi smo već ovih godina na izvestan način se odužili dajući njihova imena imenima nekih ulica ili postavljajući spomen obeležja. No naravno, mi tu misiju nismo završili. Ove godine SO Ruma donela je odluku da najveći park u Rumi ponese ime heroja sa Košara i Paštrika i da ova ulica u Klenku ponese ime Dejana Kostića. Time smo dali značajan, ali ne svakako potpuni doprinos ispravljanju nezaslužene nepravde koja je činjena prema tim našim herojima. Oni koji ne smognu snage da pamte svoje junake i svoje najbolje predstavnike ne zaslužuju da budu u pamćenju ni po čemu. (https://vojvodjanske.rs/pocast-za-heroja-dejana-kostica-u-rodnom-klenku/)
Na gradskom groblju nalazi se i Spomenik žrtvama NATO bombardovanja kod koga svake godine, uoči obeležavanja početka NATO bombardovanja, predstavnici gradske vlasti Rume, političkih partija i raznih organizacija održavaju prigodan program i komemoraciju povodom ovog događaja. (https://vojvodinauzivo.rs/24-godine-od-nato-agresije-u-opstini-ruma-odana-posta-nevinim-zrtvama/)
|
16. fotografija
|
17. fotografija |
|
Spomenik žrtvama NATO bombardovanja. Foto: Vojkan Trifunović. Izvor: Arhiva CPI. |
Spomenik žrtvama NATO bombardovanja. Foto: Vojkan Trifunović. Izvor: Arhiva CPI. |
Prilikom obeležavanja 75 godina od oslobađanja Rume u Drugom svetskom ratu svečano je otvorena „Soba sećanja“ u kojoj se nalaze imena i prezimena svih poginulih rumske opštine u Prvom i Drugom svetskom ratu i ratovima devedesetih. Svečanom otvaranju pored zvaničnika rumske opštine prisustvovao je i Vasilij Galaktionov, tadašnji zamenik direktora Ruskog doma i prvi sekretar ruske ambasade (https://sremskevesti.rs/75-godina-oslobodenja-rume-covek-koji-se-ne-seca-svoje-proslosti-nema-ni-buducnost/). Soba zauzima petnaestak kvadrata i u njoj se nalazi 81 fotografija i spisak od 167 imena poginulih vojnika i civila (https://www.kosovo-online.com/vesti/drustvo/u-sobi-secanja-u-rumi-i-stradali-u-na-kosovu-sine-miso-sve-tvoja-majka-cuva-26-3-2022). Nesumnjivo da ovi primeri pokazuju da „su mučeništvo i ugroženost srpskog naroda kroz istoriju i dalje važan deo političke i javne retorike. Izdvajanjem istorijskih događaja u kome su osobe stradale zbog svoje stvarne ili pripisane pripadnosti srpskom nacionalnom kolektivitetu, linearnošću i dekontekstualizacijom u prikazima, kao i mešanjem sadašnjosti i prošlosti u istoj ravni, uspostavlja se mitsko a istorijsko vreme i predstava istorije u kojoj su Srbi, shvaćeni kao homogena organska celina, kroz vekove stalna žrtva zlih namera drugih. Srpski nacionalni identitet konstruiše se (i reprodukuje) kroz mitski narativ o stradanju i kolektivnoj viktimizaciji.” (Kultura sjećanja: 75)
|
|
|
Soba sećanja u Rumi (na fotografiji su Predrag Vukmirić sekretar Subnor-a Ruma i Vasilij Galaktionov, zamenik direktora Ruskog doma, prvi sekretar Ruske ambasade u spomen sobi. 2019). Foto: Mile Vajagić. Izvor: Ruma.rs |
Jasno je da u tumačenju prošlosti, naročito one iz devedesetih godina prošlog veka, posebno mesto zauzima NATO bombardovanje, pa je tako na inicijativu tzv. Akademije vidovdanskih srbskih vitezova15 u junu 2021. nekadašnji Gradski park na uglu Trga oslobođenja i Glavne ulice dobio ime „Park heroja sa Košara i Paštrika“ (https://mojgradsm.rs/ruma-dobila-park-heroja-sa-pastrika-i-kosara/). Svečanosti su, uz vojne počasti, prisustvovali i general-major u penziji Božidar Delić, general Stojan Konjikovac i pukovnik Duško Šljivančanin (https://mojgradsm.rs/ruma-dobila-park-heroja-sa-pastrika-i-kosara/). Kao nastavak ove aktivnosti beleži se da je jedan park kod OŠ „Veljko Dugošević“ dobio ime Marinosa Ricudisa, kapetana grčke vojske koji je odbio da učestvuje u NATO napadima na SRJ 1999. (https://www.discoversrem.com/park-srpsko-grckog-prijateljstva-u-rumi/), a postoji ideja da on u toku ove godine poseti Rumu, u vreme tzv. Vidovdanskog sabora.
|
19. fotografija
|
20. fotografija |
|
Park heroja sa Paštrika i Košara. Foto: Vojkan Trifunović. Izvor: Arhiva CPI. |
Ploča na ulazu u park „Nema nazad, iza je Srbija“. Foto: Vojkan Trifunović. Izvor: Arhiva CPI. |
Osim zvaničnih spomenika i spomen soba posvećenih žrtvama ratova, s posebnim akcentom na poslednju deceniju prošlog veka, na rumskim ulicama pažnju privlači niz grafita, ogromnih dimenzija, sa uobičajenim kosovoskometohijskim elementima, što korespondira sa sveopštim trendom „usađivanja“ kosovskog mita u kolektivno sećanje. Nije poznato ko su njihovi autori, ali je pretpostavka da su u pitanju lokalne navijačke grupe.
|
21. fotografija |
22. fotografija
|
|
Grafit „Sa Kosova zora sviće“. Foto: Vojkan Trifunović. Izvor: Arhiva CPI |
Grafit „Nema predaje“. Foto: Vojkan Trifunović. Izvor: Arhiva CPI. |