Društveno-ekonomska transformacija u Kraljevu pratila je trendove koji su tokom dve i po decenije „tranzicije“ važili u celoj Srbiji: devedesete su uglavnom bile godine tokom kojih su ekonomskim i društvenim životom zemlje dominirale ratna ekonomija, sankcije uvedene Srbiji od strane međunarodne zajednice i tranziciona recesija. Uporedo s tim, dešavala se, na zakonite i nezakonite načine, transformacija državne i društvene svojine u privatnu tokom kojih je stvarana nova kapitalistička klasa, a radništvo je siromašilo i raslojavalo se. Nakon devedesetih usledila je decenija ubrzane tranzicije i privatizacije, a najvažnije odluke o tome donosili su pripadnici nove kapitalističke klase, uz saglasnost, a često i pritisak, međunarodnih finansijskih institucija (Novaković 2017, 65).
Iako su proklamovani ciljevi privatizacije i tranzicije u širem smislu bili veća efikasnost poslovanja, ostvarivanje većeg profita i ekonomski napredak, ova dva procesa ipak su, u velikoj meri, rezultirala potpuno suprotnim posledicama: čitavi regioni i gradovi su deindustrijalizovani, nezaposlenost je drastično porasla, a sa njom i dalje klasno raslojavanje i siromaštvo. Najpogođeniji svakako su bili pripadnici/e radničke populacije, koji su, brojano u stotinama hiljada, ostajali bez poslova, bez sigurnih izvora primanja, a time i bez obezbeđene zdravstvene i socijalne zaštite i u poziciji izražene egzistencijalne nesigurnosti (ibid, 122-126).
Kraljevo je kao jedan od izrazitih centara teške industrije u Srbiji i SFRJ bilo izuzetno pogođeno ovakvim pravcem ekonomskog i društvenog razvoja. Brojna su preduzeća koja su pre raspada SFRJ poslovala u ovom gradu i zapošljavala hiljade radnika/ca – „Magnohrom“, „Fabrika vagona“, „Autotransport“, metalski kombinat „Živan Maričić“, šumsko-industrijski kombinat „Jasen“, a vredi pomenuti i danas propale i urušene hotelsko-ugostiteljske kapacitete Mataruške i Bogutovačke Banje. Od većine nekadašnjih privrednih giganata, i ponosa ekonomskog napretka Kraljeva tokom perioda socijalizma, danas su doslovno ostale samo avetinjski prazne zgrade iz kojih je u decenijama u kojima se gradila tržišna privreda i navodno svetla demokratska budućnost izneto sve što je iole vredelo, u fizičkom, materijalnom i simboličkom smislu. Ova napuštena, opljačkana i namerno zaboravljena mesta prepuštena su propadanju i zubu vremena, a hiljade nekadašnjih radnika/ca sa protokom decenija odustalo je od borbe za prava koja su im, po slovu zakona pripadala.
Pošto obim ovog teksta ne dozvoljava iscrpan pregled svih tranzicijom i privatizacijom opustošenih kraljevačkih fabrika i preduzeća, ovde ćemo se kratko osvrnuti na sudbinu jednog od najvećih i najpoznatijih kraljevačkih preduzeća – „Magnohroma“.
Odluka o osnivanju „Magnohroma“ doneta je kao deo prvog Petogodišnjeg plana u FNRJ koji je imao izraženi fokus na razvijanje i jačanje teške industrije, u julu 1948. Ubrzo potom, počelo se sa izgradnjom fabrike koju je gradilo oko 800 omladinaca/ki organizovanih u šest brigada Omladinske radne akcije (ORA) „Magnohrom“ u julu i avgustu 1950. godine (Trifunović 2016, link). Fabrika je s radom počela u novembru 1952. i u narednih nekoliko decenija postala jedan od najvećih proizvođača vatrostalnih materijala sinter-magnezita i opeke u Evropi. Sedamdesetih godina prošlog veka, Magnohrom je svoju delatnost proširio i na proizvodnju TA peći i bojlera (u saradnji s nemačkim AEG Telefunkenom), a broj zaposlenih je do kraja 80-ih godina premašio 5000 (Obradović 2017, 313).
„Fabrika ‚Magnohrom´ nije bila samo fabrika za proizvodnju peći, magnezita i drugih proizvoda već i društveno odgovorna firma koja je uticala na svakodnevni život, ne samo svojih radnika, već i čitavog grada. Za to ima najviše zasluga kulturno – sportsko društvo „Magnohrom“ u okviru kojeg su se nalazili: KUD „Magnohrom“, FK „Magnohrom“, Kuglaški klub, Šah klub, Teniski klub, Streljačka družina, Odbojkaški klub, Košarkaški klub i Stono–teniska sekcija“ (Ibid)
Teška ekonomska situacija i sankcije iz devedesetih godina zadali su veliki udarac ovom preduzeću, više od dve i po hiljade radnika/ca ostalo je bez posla, a uposlenost proizvodnih kapaciteta pala je na 20%. Početkom 2005, počelo je restrukturiranje preduzeća, koje je socijalnim programom obuhvatilo 500 radnika/ca koji su otišli iz fabrike dobivši otpremninu od 100 evra po godini radnog staža (Obradović 2017, 314). Restrukturiranje je uključivalo i otpis svih dugova prema državi i javnim ustanovama, što je bio scenario tipičan za proces privatizacije u drugoj deceniji tranzicije u Srbiji. Preduzeće se prvo oslobodi „viška“ radnika/ca i dugova, a onda se za cenu daleko manju od stvarne vrednosti proda u celini. U slučaju „Magnohroma“, iako je stvarna vrednost preduzeća bila procenjena na 97 miliona dolara i to bez neuknjiženog dela imovine preduzeća, 2006. je izvršena prodaja londonskoj firmi „Global Steel Holdings Limited“, po ceni kapitala od 1,2 miliona evra i 23,1 milion investicija u proizvodni program () (ibid, 314).
Nezadovoljni neispunjenim obavezama investitora i neisplaćenim zaradama, već početkom februara 2007, radnici/e blokiraju proizvodnju i stupaju u štrajk. Štrajk se postepeno radikalizovao, ulazi u fabriku su bili blokirani, ali to nije sprečilo krađe iz magacina, kao i pretvaranje delova opreme u staro gvožđe i reciklažni materijal (ibid, 314). O ekonomskim efektima ovakve privatizacije rečito govore podaci da je kupoprodajni ugovor raskinut 17. decembra 2007, oko 2000 radnika/ca je upućeno na prinudni odmor, proces proizvodnje je potpuno obustavljen, fabrici su isključeni dotok struje, gasa i vode, a dugovi su narasli na preko 30 miliona dolara (ibid, 315).
Godine 2016. „Magnohrom“ je zvanično otišao u stečaj, delovi imovine rasprodati su različitim firmama iz zemlje i inostranstva i fabrika je de facto prestala da postoji. „Magnohroma više nema, a pitanje je da li će ostati od njega bilo kakav trag. Najgore je svakako bivšim radnicima, koji su svakog jutra ustajali u cik zore i odlazili na svoje radne zadatke, a onda svakog prvog u mesecu trošili platu u lokalnim samoposlugama, restoranima i bircuzima. Sada im preostaje da se sa setom sećaju tih dana, a nama koji nismo doživeli da vidimo reku radnih ljudi koja se sliva niz Kidričevu (današnju Dositejevu ulicu) ostaje da samo zamišljamo kako je to izgledalo i da im zavidimo“ (Trifunović, 2016, link).